KONTROLIRANI, NADZOROVANI, SVOBODNI

Velik, lep i izuzetno značajan dan za Srbiju bio je taj ponedeljak, 18. jul. Nema sumnje, Aleksandar Vučić, mandatar, premijer, tehničar ili ne, štalijeveć, bio je u pravu kad je, „skromno nasmejan“, ovo izjavio u Briselu, prilikom otvaranja poglavlja 23 i 24 u, kako to stručna lica kažu, „procesu pridruživanja Evropskoj uniji“.

Jer, da nepotrebno podsetim, pridruživanje Evropskoj uniji (u raspadu)  je „starteški put Srbije.“ Put koji nema  alternativu. Znate to, valjda, drobe o tome svi koji su se izmenjali na vlasti zadnjih decenija.

Ako, kojim slučajem, još uvek ne dobacujete do značaja otvaranja poglavlja onda pročitajte sledeće Vučićeve reči : „Kad me je moj prijatelj (novi šef britanske diplomatije) Boris Džonson pitao danas da li je to nešto značajno za Srbiju nisam oklevao da mu kažem da je ovo izuzetno veliki i važan dan za Srbiju.“

U slučaju da ne znate o čemu se radi u ovim poglavljima evo vam i to. Poglavlje 23 obuhvata pravosuđe i osnovna prava a poglavlje 24 tiče se pitanja pravde, slobode i bezbednosti. Kad to sredimo, uz ostala 33 poglavlja, bićemo prava, evropska (u raspadu) zemlja. A to će, prema rečima Aleksandra Vučića da bude negde 2019-20. godine. Tada ćemo mi, sa naše strane, da okončamo sve pregovore i tada članice Unije (u raspadu) treba političkom odlukom da se izjasne o „otvaranju vrata“ Srbiji.

Kako će i šta će Evropa nije naše da razmišljamo.

Što se Srbije tiče nije se čekalo. Ma, nije se čekalo ni da se Vučić vrati u Srbiju a već se počelo sa „usaglašavanjem.“ Sa nekoliko „iventa“ već smo, na sebi svojstven način, obeležili ovaj „velik, lep i izuzetno značajan dan“.

Naslovna strana omot albuma „Državni ljubimci“ grupe Pankrti (1982. godina)

Već ujutru, dok poglavlja formalno i nisu bila otvorena, u Beogradu je održan svojevrsni performans na kome su predstavnici inicijative „Ne davimo Beograd“ zatražili od gradonačelnika „čijeg grada“, da podnese ostavku na tu funkciju jer već preko 70 i nešto dana na srcu im leži Savamala. Tom prilikom oni su gadjali gradonačelnika toalet papirima, plastičnom flašom (nju nisam video) bilo je vatanja za gušu, nastao je opšti pičvajz iliti slika i prilika poglavlja 24 u Srbiji – sloboda, bezbednost, pravda a o nezavisnom pravosudju i poštovanju osnovnih prava da ne pričam.

Obe strane su dale svoj puni doprinos. Gradonačelnik i njegovi saradnici koji se i dalje nadaju da nisi oni baš ti„idioti“ ili „nadležni organi grada“ koje je pomenuo Aleksandar Vučić kad je pominjao odgovornost za dogadjaje u Hercegovačkoj ali i predstavnici inicijative „Ne davimo Beograd“  koji su došli da uruče otkaz Siniši Malom. Zaneli su se i jedni i drugi, ali vlast ima medije i ceo dan bije po „inicijativi“, još malo pa  kao Erdogan po generalima, sve napominjući da nema ništa protiv protesta ali ima protiv nasilja makar ono bilo i onako hipsterski naivno, što bi rekli, nasilje toalet papirom ili plastičnom flašom (koju, rekoh, nisam video).

I dok su se na televizijama i društvenim mrežama još vrteli snimci sukoba,  istog tog „velikog, lepog i izuzetnog dana,  samo predveče, u galeriji „Progres“, otvorena je izložba „Necenzurisane laži“, još jedan, samo naprednom srpskom duhu svojstven, način obeležavanja otvaranja poglavlja 23 i 24.

U pitanju je izbor 2.523 primera od ukupno 6.732 negativna medijska sadržaja koja su u poslednje dve godine objavljena o SNS  i Aleksandru Vučiću koji je nedavno rekao da će otvoriti muzej „apsolutizma i diktature Aleksandara Vučića“. E, pa to vam je to, samo se ne zove tako nego „Necenzurisane laži“.

I još nešto: ono na izložbi je manje od pola od onoga što ima. Dakle možemo da očekujemo, i ja se iskreno nadam, nastavak izložbe. Pošteno rečeno, bolju izložbu i nismo ni zaslužili. A teško da je bolju moguće i napraviti. Pogotovu posle Drugog svetskog rata. Pre Drugog rata bilo je sličnih, pa i boljih izložbi.

Osim što nam, samo posle nekoliko sati po otvaranju poglavlja, pokazuje kako aktuelna vlast zaista shvata oblasti obuhvaćene poglavljima 23 i 24 ova izložba, koja će od septembra krenuti na turneju po Srbiji, predstavlja klasičan spisak onih koji kritikuju vlast u Srbiji. Koji se negativno ponašaju. Svi su tu na gomili, pedantno poredjani. I oni i njihovi negativni medijski sadržaji: naslovne strane, karikature, fotomontaže, tekstovi, audio i video zapisi i naravno, tvitovi.

Svi su popisani. Još samo da budu otpisani pa da zatvaramo poglavlja.

 

(„Kragujevačke novine“, 21.07.2016)

AJD U KOLO MOJA LOLO

Ne znam kako stoje stvari kod vas ali kod mene je dešava nešto čudno, vrlo neobičan fenomen. Kako zinem nešto da kažem, kako primaknem prste ka tastaturi da nešto napišem, tako se setim da sam to što sam naumio već jednom ili, što je još gore, više puta, izustio ili napisao.

Primera radi, samo što sam pomislio da bih mogao da napišem nešto na temu Srebrenice vidim da sam prošle godine u ovo vreme, ili bilo koje od dvadeset i jedne prošle godine, uvek negde krajem juna ili početkom jula, već pisao o tom danu gneva, kako je nekoliko genocidnih dana, u prošli ponedeljak, gostujući na na mom televizoru nazvala gospodja čije ime ne bih pominjao. Ne zavredjuje.

A ono što se desilo već sam pominjao, rekao šta mislim. Da se ne bih dalje ponavljao, ako nekome nije jasno, može u prethodnom pasusu reč Srebrenica da zameni sa reči Bratunac. Isto vam je. Ili odaberite neko drugo mesto u kome se za vreme rata, za koji kažu da je završen, dešavalo sve to što koliko vidim nije završeno.

I tako, to vam pričam, eto ti mene u jednom od beskonačnih krugova u kojima se okrećem.

Ali ajde ni po jada da se samo ja okrećem. Okrećemo se svi, čak i oni koji misle da se ne okreću. Vrtimo se kao na nekom ringišpilu, vrtimo se u beskonačnim raspravama o prošlosti koja je, ako ste videli te slike s one strane reke, nečija sadašnjost.

Slično je i sa drugim temama.

Evo recimo sva ta muka oko formiranja nove Vlade Srbije. I o tome bih imao šta da napišem a onda, opet, setim se – pa ja sam o formiranju Vlade pisao toliko da sam dosadio i sam sebi a kamoli vama što čitate. Drobio sam o svim tim razgovorima, pregovorima, ulaganju maksimalnih napora da se formira najbolja moguća Vlada na dobrobit svih gradjana Srbije koja će snažno zakoračiti u (uvek bolne) reforme, tako neophodne ovom društvu.

Što bih opet ponavljao kako je sve to oko formiranja nove vlasti jedna velika igranka, krug u kome se, čvrsto se držeći za ruke, okreću decenijama jedna te ista povezana lica. Koliko puta da ponovim, a da ne dosadim sebi i drugima, da je sve to predstava jednog čoveka, predstava u kojoj niko ne uživa, najmanje mi, nesrećni gledaoci, predstava sa koje ne možemo da izadjemo.

Pun mi kompjuter tekstova na tu temu. Možda je vreme da sve to zipujem, da napravim postora za druge, važnije teme ili barem teme o kojima do sada nisam pisao ili pričao. Jer, nikad ne znaš, možda nisam smeo, nisam hteo, možda sam nešto prevideo…

A onda kad se zapitam o čemu to nisam pisao, nemam odgovor.

O Kragujevcu možda, o promenama vlasti, o opoziciji, o odnosu gradske vlasti prema medijima, prema gradjanima, na kraju krajeva, o radnicima našeg najvećeg automobilskog giganta, o „dobrovoljnim“ otpremninama, autobuskoj stanici, taksistima, deci, omladini, profesorima, o rokenrolu, pozorišnim predstavama, o sebi samom, ako ne o drugima…

O Srbiji, možda, o trenutno aktuelnim podelama u novinarskoj profesiji na podobne i nepodobne, na patriote  i domaće izdajnike i strane plaćenike, o jednoj Višnji iz Beograda i njenim listama za odstrel, o ćutanju novinarskih „gromada“, o gašenju „E-novina“, o sve glupljim televizijskim programima, o poslanicima preletačima, toj zaštićenoj vrsti ptica, o… dajte temu, recite mi, podsetite me.

Sve sam to već pisao na ovim stranama, o svemu tome sam pričao u emisiji. Ruke mi utrnule, grlo mi se osušilo.

Evo, sad mi, u sred pisanja, pade na pamet, lepa je prilika, leto je, vruće je dok ovo kucam, baš bi bilo dobro napisati neku o letovanju. Taman se namestila ova akcija „Moja Srbija“ sa sve mudrim savetom: letujte u Srbiji. A onda se setim da sam baš prošle godine, kad je prospekte o lepotama Srbije po Beogradu delio premijer Aleksandar Vučić, seo pa izračunao koliko bi me koštalo jedno porodično letovanje u Srbiji u trajanju od jednog dana, na gradskim bazenima u Kragujevcu. I nisam otišao na letovanje.

Ostao sam, kao i većina ljudi u krugu iz koga kao da nema izlaza. Zatvoren sam! Okrećem se, vidim to jasno, ali  kako da izadjem ne znam.

Nekako mi se čini da ovo nije ovo običan krug, nije ovo ono kolo u koje ulaziš za dinar a izlaziš za dva. Ovo je neko drugo, mnogo opasnije kolo. Izgleda da se ne plaća izlaz. Dovoljno je, čini mi se, samo da staneš. I onda te jednog dana, jednostavno, nema.

Stao si i nestao.

A kolo i dalje ide naokolo, drži ritam, ne staje. Nikad.

 

(„Kragujevačke novine“, 14.07.2016)

POSLEDNJE ZAVRTANJE UŠIJU U PARIZU

Čitaoce koji imaju problem sa godinom proizvodnje sigurno gornji naslov podseća na film „Poslednji tango u Parizu“. To vam je ono bezobrazno filmsko delo iz koga svi pamte, za mnoge i dan danas, šokantnu scenu u kojoj Marlon Brando, u cilju poboljšanja tanga, počne da nanosi maslac po izvesnim delovima intimne regije Marije Šnajder.

U stvari, koliko god smo sve ono na platnu gledali širom otvorenih očiju i usta, nije bilo tu ničeg šokantnog. Bila je to čista edukacija: uz maslac sve ide lakše, samo klizi, što bi rekli. Tako smo, još kao mali naučili: za tango ili seks potrebno je najmanje dvoje a ako počne da škripi i zapinje mora da se podmaže.

Najgori od nas, shvatili su to kao životni stav pa su se odmah pažljivo i debelo namazali po celom telu i prešli u politiku. 

Decenijama kasnije, spremajući se put Pariza, Aleksandar Vučić znao je da su davno prošla vremena kad su se stvari rešavale mazanjem maslaca. Pogotovo u politici.

Posle svih tih godina koje je pojela rdja, podmazivanje više jednostavno ne pomaže. Ni maslac, ma ni maslinovo ulje u znak miroljubivih namera, prošla su ta vremena. Kad škripi i zapinje, kao što škripi i zapinje u Srbiji trenutno, potrebna je čvrsta i suva ruka.

Zato je, sluteći šta se sprema, predosećajući šta ga čeka, nekoliko dana pre odlaska u grad svetlosti, uzviknuo pred okupljenim novinarima: „Niko ne može da mi zavrće uši!“ Na pitanje ljubopitljivih, dostojanstvenih i nadasve radoznalih pripadnika nemoćne sedme sile, da pojasni svoje reči mandatar je rekao: „Ako hoće – hoće, ako neće – neće. To ću jasno i glasno da kažem kad odem u Pariz.“

Na sastanak lidera EU i Zapadnog Balkana vaistinu je tako i bilo. Uspešno primenjujući svoju taktiku  naš je gospodar uspeo u onome što je (najmanje) hteo: dobio je čvrste garancije, reč Angele Merkel da će poglavlja 23 i 24 biti otvorena. Britanija i Hrvatska koje su zatezale, stvarajući nesnošljivu škripu na našem putu koji nema alternativu, same sebi su zavrnule uši kada ih je frau Angela pogledala.

Škripanje i zatezanje dodatno je pojačala urednica „Politike“ Ljiljana Smajlović koja je u sred zasedanja lidera podnela ostavku na svoje, dva puta poklonjeno, radno mesto. Prisutni su digli glavu sa tvitera i pogledali u našeg mandatara a on im je, slegnuvši ramenima, rekao: „Ja vam pričam, ako hoćete – hoćete, ako nećete – nećete, vidite i sami, kakva je situacija u Srbiji. Danas Ljiljana, sutra Vučićević, prekosutra možda i Željko. Mi smo takvi, ne damo da nam niko zavrćemo uši. Kad vidimo da je djavo došao po svoje sami sebi zavrćemo uši. Pa vi sad vidite šta ćete i kako ćete. Mi smo ispunili sve što ste tražili da uradimo. Ja sam ćutao, ništa nisam govorio a mogao sam. Ali nemojte da se iznenadite ako posle ili za vreme ovog samita počnem sebi da zavrćem uši.“

„Znala sam da ćeš da prodrmaš stvari!“, uzviknula je Frederika Mogerini. „Frau Angela dajte ta poglavlja. Zavrni mi uši. Učini me dostojnom. Daj mi smisao. Razmaži mi poglavlja po stomaku.“

Naš je mandatar ostao priseban, bio je ozbiljan kako to i priliči lideru.

Kasnije, u dvorištu, okružen zelenilom novinara, dopustio je sebi par osmeha. Bio je zadovoljan: odigrao je diplomatski tango u Parizu majstorski, još jednom je izdržao sve pritiske, a nije čak rekao ni Danke Dojčland.

Neimenovani izvor iz srspke delegacije, koji je s razlogom želeo da ostane u Parizu, tvitnuo je sa poverljivog naloga da je mandatar, odmah po završetku samita, pozvao Ljiljanu i rekao joj da je njena ostavka, koristio je reči „njena žrtva“, svojevrsni temelj slobodnog pravosudja, osnovnih prava, pravde, slobode i bezbednosti u Srbiji.

Ljiljana je, jecajući, zahvalila i zamolila da se otvaranje poglavlja nazove po njoj, skromno – Ljiljino otvaranje. „Biće tako, draga Ljiljo, biće tako.“, odgovorio je gledajući u šah tablu.

Sutradan, dok je izlazio pred okupljene novinare Aleksandar Vučić je razmišljao o svim tim ušima koja će morati da zavrće. „Možda mi zatreba i maslac!“, pomislio je trenutak pre nego što je okupljenima rekao: „Srbija će, prvi put u novijoj istoriji, otvoriti pregovaračka poglavlja 23 i 24 na medjuvladinoj konferenciji 19. jula u Briselu.“

Onda je namestio naočare i pitao: “Ima li pitanja ili da počnem da zavrćem uši!“

(„Kragujevačke novine“, 07.07.2016.)

SMEH LETNJE NOĆI

Negde na društvenim mrežama video sam nekakav konkurs ili poziv sledeće sadržine: napišite najstrašniju priču koristeći samo četiri reči. Ima raznih fora i fazona, ljudi su dovitljivi, svašta su pisali, ali meni se najviše svidela sledeća „priča“ od četiri reči: „Ja živim u Srbiji.“

Priča je zaista strašna. Kratka i jasna, pogotovu nama koji živimo u Srbiji. Moja priča je slična, možda je i vaša tu negde, samo je malo duža. Moja priča ima jedno slovo više, kaže – I ja živim u Srbiji.

Strah je zajeban. Svako ima neki strah, svako se nečega plaši. Onaj ko kaže da ga nije strah ili laže ili ne želi da prizna da ga je strah. Većina ljudi u ovoj zemlji živi u strahu. Nisam vam ništa bolji ili gori. Rekoh vam već – i ja živim u Srbiji.

Većina se ujutru budi iz strašnog sna, otvara oči i dan počinje strahom, bolje reći strahovima: kako će mu proći i da li će proći dan, da li će imati dovoljno da preživi, da sastavi jutro i veče, da li će imati detetu za školski džeparac – užinu, hoće li mu baš tog dana zatrebati novac za neki od neplaćenih računa, da li će nešto uspeti da se sklopi za ručak, ostade li bar za dve popodnevne kafe ili mora da se kupuje novih 100 grama, ima li jogurta za večeru, šta li će, na kraju, da kažu na televiziji.

Uveče pogasimo svetla, legnemo u krevet jedno pored drugog, zatvorimo oči i tonemo u san razmišljajući šta ćemo i kako ćemo ujutru kad se probudimo. I tako, u krug, dan po dan, noć po noć, život u strahu, život u Srbiji.

Ljudi se plaše za porodicu, za posao, za zdravlje. I to baš tim redosledom.

Roditelji brinu za svoju decu ne primećujući kako su deca sve zabrinutija za svoje roditelje koji zabrinuti za svoju decu ne primećuju koliko su se izobličili od brige i straha.

Svako ko radi, da l’ na belo, da l’ na crno, ne menja mnogo, preplašen je i prestravljen da ne izgubi posao. Jer vidi koliko njih očajnički traže posao, koliko njih je spremno na sve što se od njih zatraži samo da dodje do posla i jedan strah zameni drugim, boljim strahom, sigurnijim strahom.

Zdravlje je na zadnjem mestu. Niko ne obraća pažnju na zdravlje dok ga ne dotera do duvara. U svetu ljudi se (normalno) najviše plaše smrti. I ovde je tako. Ali u Srbiji nema straha od smrti kao posledice bolesti nego straha od smrti kao posledice užasno teškog života.

Priča mi čovek razgovor dve bake, za kasom, u prodavnici.
„Koliko je sve poskupelo, ovo više ne može da se izdrži.“, kaže jedna.
„Ćuti, sva sreća da je život kratak!“, odgovara druga.
Smešno? Tužno? Teško? Strašno? Sve je. Tako je.
Strah  je u Srbiji toliko velik da se o tome ćuti.

Niko „pametan“ ne želi da priča o strahu. Ćuti, nisi lud valjda da pričaš o tome, ko zna šta sve može da ti se desi. Doći će baba-roga, jeste ona što si je svake noći čekao kao malo dete, poješće te mrak, polomiće ti neko ruke i noge, oteće ti dete, ostaćeš bez posla, prijatelju, pokupiće ti stvari iz kuće, daće te u novine, bićeš na nekim slikama, snimcima, nemoj mnogo da se siliš, dane izleći se i ne trči pred rudu, bolje ti je da ćutiš.

Trpi strah. Kad mogu svi drugi, možeš i ti. Plaši se kao i sav normalan svet u Srbiji.

Ćuti se u Srbiji glasno. I tu nije kraj. Ovde se ljudi plaše čak i da slušaju one  koji su preplašeni progovorili. Zatvraju oči i uši. U strahu, da ne bi čuli strahove drugih, otvaraju usta i ispuštaju jednolične i glasne tonove koji nekada mogu biti i zavodljivo melodični.

Priznajem, toliko me je strah da moram stalno da pričam, da pišem. Plašim se da prestanem. Plašim se da zaboravim na svoj(e) strah(ove), makar i na trenutak. Strah me je svakog dana. Strah me je svake noći.

Strah je u Srbiji toliko velik da je to postalo smešno.

I pomišljam, preplašen, smeh je hrabrost. Strah se plaši smeha.
(„Kragujevačke novine“, 23.06.2016.)

DA VAM OPEREM ŠAJBU

Kao što možda primećujete u Srbiji se trenutno odvija pravi medijski rat. Kad kažem Srbija mislim na Beograd. Novinari su se, kao nekad davno u srećna vremena, podelili u dva bloka, dva tabora, dva rova, na jednoj strani su patriote, na drugoj domaći izdajnici i strani plaćenici.

Besni rat, svako jutro počinje bombardovanjem naslovnim stranama tabloida, rafalnom paljbom analitičara u jutranjim programima, nastavlja sa popodnevnim i večernjim vestima  a završava kasno uveče, borbom prsa u prsa u televizijskim raspravama. Noću se obnavlja municija, pa sutra ujutru opet u juriš. Praktično, nema predaha.

Rat je dobar izvozni proizvod, znate već „to kad jednom krene mora da nastavi da se širi“. Iz Beograda, sukob se preselio u Novi Sad. I tamo novinari vode rat oko pokrajinskog javnog servisa, RTV. Izbačeni bi da se vrate, ubačeni im ne dozvoljavaju. Nema rovova ali ima protesta i kontraprotesta, nešto slično tek zaboravljenim mitinzima i kontramitinzima. Ljudi su kulturni. Neće da se valjaju po rovovima, više vole da šetaju, duvaju u pištaljke, pevaju i pričaju.

Najavljeni kontraprotest/kontramiting možda unese odredjenu dozu neizvesnosti, ali teško da će otići dalje od običnog nadvikivanja. Skup je jogurt i da se pije a kamoli da se baca. Mada, nikad se ne zna, gde ima sendviča za džabe mora da ima i jogurta za prosipanje.

Hvala Bogu, Kragujevac je daleko od prvih linija fronta.
Hvala na pitanju, u Kragujevcu nema rata.
Bolje rečeno, ima rata ali nije bratonovinarski rat.

Kragujevac je u svemu poseban, u svemu prvi pa i u slučaju rata. Ovde ne ratuju novinari medjusobno, mada su spremni i za tako nešto, još se nije podelilo, barem ne zvanično, na patriote, domaće izdajnike i strane plaćenike, ovde se rat vodi izmedju novinara i lokalne vlasti. Znaju svi, i ptice iz reklame znaju da je u pitanju konkurs za sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa .Vlast u Kragujevcu ne raspisuje konkurs već godinu i po dana, uz različite izgovore.

Novinari su zato seli, pogledali se medjusobno, ne svi pobogu, naravno, zaključili da su u istoj situaciji, da ne napišem nešto drugo, pa su krenuli u protest tražeći da se raspodeli 80 miliona dinara, koliko je planirano za ovu godinu u budžetu. Sve pod parolom „Samo po zakonu“.

U trenutku kad je sve počelo da liči na medijski rat, kad je u prošli petak održan i protest ispred Skupštine grada, samo nekoliko minuta pošto je po zakonu izabran na funkciju gradonačelnika, Radomir Nikolić je (najzad) odlučio da popriča sa delegacijom novinara. Nisam prisustvovao, kažu da je bilo neprijatno i jednima i drugima, posebno gostima sa strane. Došlo im, kažu, da se krste i levom i desnom.

Uglavnom, posle sastanka gradonačelnik je rekao da novinari kucaju na otvorena vrata, da nema razloga da javnosti prezentuju da se u gradu dešava rat sa medijima. Na kraju je objasnio da je situacija na žalost takva da finansija trenutno nema. Kada bude bilo para biće i konkurs. Tako je završen rat u Kragujevcu, što se tiče vlasti.

Što se tiče novinara, gradskih medija, hvala na pitanju, još uvek mrdaju i daju znake života. Nekako se simulira novinarstvo, ako to nije nepristojno reći. Štampaju se novine, proizvodi radio i tv program, apdejtuju portali, u nemogućim uslovima: ne rade kamere, nema kaseta, mikrofoni i bubice prekidaju, miksete zuje, papir za novine je sve lošiji, internet je sve češče u prekidu, mobilni telefoni su isključeni…

U Kragujevcu, eto zato, ne postoji normalno informisanje, zato ne znamo šta se dešava u gradu. Buljeći u nacionalne programe znamo sve o visokoj politici, svetskim zaverama i životu u rijalitima. O svom životu, svom rijalitiju ne znamo ništa.

Za razliku od Beograda gde se borba vodi oko para koje postoje i to u ogromnim količinama, da ti se mozak zavrti, ovde se rat vodi(o) oko 80 miliona dinara. Sića! U Beogradu za te pare neće da uključe kamere a vidjeniji analitičari ne ustaju iz kreveta. Ma, ni mobilni ne pale. Ni tvit da napišu.

Centralizacija nam svima, pa i lokalnoj vlasti, mada ona toga izgleda nije svesna, svima dolazi glave. Vlast u gradu je na neko vreme odložila ispunjenje svoje zakonske obaveze predstavljajući kragujevačke novinare kao „neke tamo što samo traže pare“, nesposobne da sami zarade na tržištu.

To nije tačno. I ne pada mi na pamet da ovo objašnjavam. Ako se drugi prave blesavi ja neću. Novinari su sasvim obični ljudi, sa običnim potrebama, ljudi koji rade svoj (možda neobičan) posao. Kao i svi drugi: neko bolje, neko lošije, ali rade. Dokle će, ne zna se. Jednog dana, a taj dan u Kragujevcu nije daleko, prestaće jednostavno, jer dalje neće moći koliko god zapinjali. I onda ćemo da se lupamo u glavu. Ali tada će biti kasno.

Zato, kad me budete videli na nekoj raskrsnici kako perem šoferšajbne nemojte da se začudite kad vam budem rekao: „Jesam li ja pričao a vi ste se smejali i mislili da se zezam?“
(„Kragujevačke novine“, 16.06.2016)

FANTOMKE U MOM STANU

Stajao sam tako u kupatilu i posmatrao veliku baru, gledao sam kako voda izlazi odakle  ne bi smela da izlazi. Bio sam iskreno začudjen onim što vidim. Prošla su 24 sata kako, poštujući majstorova uputstva,  niko od ukućana nije ništa dirao oko tuš kabine. I evo palo je prvo tuširanje i stvorila se bara veća nego ikad pre u novojoj istoriji našeg kupatila.

Prvo što mi je palo na pamet je da to što gledam nisu čista posla i da je neka nečastiva, fantomska sila, umešala svoje prste.  Znate ono kad vas potera baksuz, počnu da crkavaju po kući, redom jedan za drugim, stvari bez kojih pošten čovek ne može da živi: punjač za mobilni, laptop, tablet, televizor, mobilni… Šporet, bojler, veš mašinu koju je nemoguće pomeriti ili legendarnu rernu da ne pominjem. Da kucnem o drvo. Pu, pu, pu…

Ova voda na podu kupatila, garantovano nije posledica loših insatlacija, ljudskog nemara zvanog „ko ti ovo radio, majke ti“, ovo je zla kob, ovo je za „Treće oko“ da se piše a ne za ove novine. Nesreća koja je izazvana sama od sebe. Nema druge.

„Koji sam ja baksuz!“, to sam prvo pomislio. Koji sam ja kamen oko vrata koji sve nas, moju porodicu, vuče ka misterioznim, fantomskim silama.

Samo dan ranije, dok je majstor po, jubilarni, četvrti put nameštao tuš kabinu, sklapao je i lepio silikonom, čitao sam najnoviju verziju svega onoga što se dešavalo po Beogradu, zadnja pošta Savamala, Hercegovačka.

Znate ono što je bilo u „izbornoj noći“, pa ujutru niko nije znao ili hteo da kaže kako je sve odjednom srušeno. U prvi mah su čak i pričali da ništa nije ni srušeno a posle se prešlo na fazu u kojoj sam se ja našao kad sam ušao u kupatilio i video baru – pričalo se kako su sve to uradile neke nečastive, nepoznate, fantomske sile. I evo, dok ga majstor opravlja, sad već piše da su ipak neki ljudi sa fantomkama na glavama, obučeni u crno, malko vozikali neoprezno bagere niz ulicu, porušili sve što su mogli, vezali ljude, oduzeli mobilne…

Premijer je precizirao na kraju da su u pitanju idioti, lica od ranije poznata organima zone sumraka,  navodeći njihov tačan broj,  sve je prebacio u omiljenu igricu „brojke i slova“. Hajdučija, haos i bezumlje, nezabeležena po prvi put u novijoj istoriji Srbije.

Majstor je bio vredan i pošten čovek, moj stari poznanik, još iz kafanskih dana, radio je brzo i efikasno. Kako bi završio jednu fazu posla došao bi u sobu i seo. Čekala ga je kafa, sok, piksla.

„Pa šta radiš Mićo?“

„Evo, bre, čitam nešto o ovim fantomkama i protestima.“

„Šta ima da čitaš, vidiš i sam šta se dešava.“, reče majstor.

„Vidim, jasno mi, nego neće da ispadne na dobro.“

„Pa šta se sad! Tako je uvek bilo. Vidiš da radi ko šta hoće i nikom ništa. Slušao sam te ja kad si to pričao na radiju, još odavno.“

„Jeste, prijatelju, tako je, pričao sam. Mislio sam da više neću. A ono sad izgleda opet zateglo.“

„Kako nije!“, raširi ruke majstor. „ Je l’ vidiš kako se narod ućutao. Niko usta ne otvara. Svako ćuti i gleda svoj posao, svako gleda kako da se snadje. Ma, idi molim te, šta da pričamo.“

„Ne znam šta da ti kažem.“, rekoh mu.

„Ma ne brini ništa sve će da bude u redu. Znaš kako to ide kod nas, traje gužva neko vreme, nedelju – dve, pa posle već izmisle neku priču, ili nešto novo nabace, narod zaboravi i tako u krug.  Savamalu ima da je oprave da bude, kako ono kažu, lepša i starija nego što je bila. “

„Ma, nema šanse. Ovo ne može da se popravi još sto godina.“, rekoh.

„Šta bre pričaš?“, pogleda me majstor.

„Pa, pričam ti za ovo što rade, nemoj da se praviš blesav. Ne samo ove fantomke. Evo i ti protesti, nije baš da svi ćute. Vidiš i ovi ljudi po Beogradu, Novom Sadu,  malo, što kažu, prohodali, počeli da šetaju.“

„Ama, bre, pusti to. Ja ti pričam za kupatilo Mićo. Pusti to, to će mao da potraje, sad će leto a u to će već ovi gore sve da se dogovore i namire, videćeš, kad ti kaže tvoj brat. Važno da smo namestili kupatilo.“

„Još kad bi sve nas neko opravio i namestio.“, rekoh.

„A taj se još nije rodio.“, reče majstor. „Veruj mi Mićko moj, gledam svaki dan, obilazim razne, ulazim i kod sirotinje i kod bogatih, nema tog ko će nas da opravi.“

Dan kasnije stajao sam u kupatilu i posmatrao veliku baru vode, gledao sam kako voda ponovo izlazi odakle  ne bi smela da izlazi i razmišljao šta mi je majstor rekao. Stvarno sam bio začudjen. Onako, iskreno.

Nisam mogao da verujem svojim očima. Nisam znao šta da mislim.

Nisam smeo ni na fantomske sile da pomislim. Ovo je bilo nešto jače, nešto moćnije. Da li je moguće da ovo ne može niko da opravi, da ga namesti jednom kako treba.

„Šta ćemo da radimo?“, pitao sam.

„Ne znam.“, rekla je Gana. „Radi šta hoćeš. Meni je majstor rekao da ne brinem dok imam tebe. Odo’ da prošetam.“

(„Kragujevačke novine“, 02.06.2016.)

A REKLI STE KONKURS I BLEJA

Svojevremeno sam, gledajući sa ove istorijske distance, naivno, kao malo dete, napisao pa čak i uz odgovarajuću fotografiju ovce odštampao rečenicu nejasnog i sumnjivog porekla: Bolje užasan kraj nego užas bez kraja.  

Bilo je to davno, nešto u vezi medija, da se ne vraćam sad u bogatu i tragičnu prošlost, pogotovu što mi je danas, posle svega što sam preturio iz, iza i preko glave, jasno da kraja nema. Priči nikad kraja. To bi vam bila priča.

Jasno vam je, valjda, zašto se ova priča zove užas.
I, odmah da vam kažem, hvala na pitanju, dobro joj ide.

Evo, gledam je pre neki dan, bolja nego u najboljim danima. Predstavnici kragujevačkih medija, ne pobogu svi, naravno, (pro)našli se i popričali, tražeći, da citiram „odgovor na pitanje da li će i kada tačno biti raspisan konkurs za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja.“  

Nisam bio nazočan, kak bi se to dalo reći, ali ako je po onome što sam uspeo da pročitam i vidim na (uznemirujućim) video snimcima zaista šteta.  Pitanje koje su pojedini  (kako se to sad politički (ne)korektno kaže) novinari postavile zaista je važno. Odgovor je još važniji. Ali kako kaže stara atomska pesma: “Odgovora nije bilo…“

Zakon o javnom informisanju, koji kao i svaki drugi zakon u ovoj zemlji malo znači, jasno je propisao, u našem užasnom slučaju, obavezu gradske vlasti u Kragujevcu da raspiše konkurs za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja. Nadležni nisu ispunili svoju obavezu, otežu sa raspisivanjem konkursa, uz različite izgovore već više od godinu dana. Da budem precizniji: Kragujevac nije sproveo konkurs za sufinansiranje medija u prošloj i ovoj godini. Biću još jasniji. Kragujevac je jedini grad u Srbiji koji nije odvojio ni banku za medije. Kragujevac, u svemu prvi. Prosto rečeno u Kragujevcu vlast krši zakon.

Zato nema odgovora na pitanje koje postavljaju radoznali i ljubopitljivi (ne, pobogu, svi) novinari grada Kragujevca. I nikom ništa. Mislim, naravno, na medije, nikom ništa od para. Ne svima, ne, pobogu, svima.

Svako ima svoje objašnjenje za užasni slučaj nefinasiranja medija u Kragujevcu. Jedni kažu da prvi konkurs koji je raspisan nije valjao, drugi kažu da je valjao, da bolji ne bi valjao, ovi prvi odbijaju da učestvuju, drugi posle neće ponovo da ga raspišu, a sad, koliko čujem, hoće ali tek za sedam dana, i to više puta po sedam dana, ili kako bi pošteni prevaranti u privatnom sektoru rekli: „Brate, evo završavamo do kraja nedelje, ništa ne brini.“

Kraj je još jedne nedelje, para nema a nema mnogo ni do kraja roka od sedam dana koji je dat gardskoj vlasti da odgovori na postavljeno pitanje: da li će i kad će pare? Ako ne bude bilo odgovora kragujevački novinari, ne svi, ne, pobogu, o svom užasu obavestiće domaće i medjunarodne institucije i organizacije, da citiram za svaki slučaj, „koje se bave zaštitom medijskih i gradjanskih prava“. 

E da ima bar još neki grad koji nije ispunio svoju zakosku obavezu, da Kragujevac nije jedini užasni slučaj, pa da gradska vlast i ne brine. Znate i sami, što je pojava kršenja zakona masovnija to je manja verovatnoća da će bilo ko reagovati. Ali ovako, možda i pukne bruka, samo tako.

Za toliko i ova gradska vlast zna. Samo im tako nešto (ne) treba u ovom istorijskom trenutku kada je u toku postizborna kombinatorika, kad se još uvek ne zna sa ko su, gde su i šta su svi oni zajedno kao izabrana lica, kad su u (tehničkom) vakumu, ni na vlasti, ni na zemlji, kad  još ništa ne javljaju iz centrale. A svi telefoni dostupni!  U stvari, duboko sam ubedjen, osećam to čitavim svojim bićem, nije njima čak ni toliko što će možda da pukne domaća ili medjunarodna bruka.

Mnogo veća muka je što niko od njih ne zna kako će, u sred pisanja ekspozea, na sav ovaj idiotski užas da reaguje, ako slučajno vidi ili čuje, premijer Alekasandar Vučić. Jer taj vam posebnu pažnju obraća na medije i možda sve ovo baš tako nazove: idiotski užas. To mu je, izgleda, postala kao neka uzrečica.

Sve srećne vlasti liče jedna na drugu, svaka nesrećna vlast, nesrećna je na svoj način. Kragujevačka gradska vlast, nesrećna u svojoj sreći, umesto da uvek ima na pameti da neće zauvek biti vlast, kao što nisu zauvek bili ni opozicija, jednostavno se raspametila.

Vlast u Kragujevcu zaboravila je na medije, na javni interes, u krajnjem slučaju na gradjane, svesno ili nesvesno, ništa ne menja. Zaboravila je da mediji, pogotovu danas kada je prosečni gradjanin medij i to na nekoliko naloga ili profila, uvek pobedjuju.

Jeste, tačno je, cena slobode govora užasno je skupa u Srbiji. Ali uvek, budite sigurni u to, uvek će naći neko ko je spreman da tu cenu plati.

Jer, nije sve u parama. Ne svima, pobogu, ne svima.
(“Kragujevačke novine“, 19.05.2016)

ZAŠTO JE DANAS BIO LEP DAN

Danas je u Beogradu održan protest „Maske su pale – protest protiv bahatih nasilnika na vlasti!“ Skup je organizovala inicijativa „Ne davimo Beograd“. Neko od njihovih predstavnika je i govorio na skupu kome je prisustvovao veliki broj gradjana. Koliko? Najbolji odgovor zna policija koja je sa obližnjih balkona snimala ceo dogadjaj. Recimo nekoliko hiljada. Ili stotina. Svejedno je. Jer je održan.

Skupu su prisutvovali i neki predstavnici opozicionih stranka koji su inače, koliko znam, svoj protest zakazali za subotu.

Protest „Maske su pale“, organizovan je zbog noćnog rušenja dela Savamale u Beogradu u noći izmedju 24. i 25. aprila kada su za sada nepoznati ljudi ljudi u fantomkama, poznati po nadimku „idioti“ kako ih je nazvao lično premijer Aleksandar Vučić,  čak i vezivali ljude koji u toj ulici žive, oduzimali im mobilne, a policija se nije odazivala na sve pozive koje su neki gradjani i pored opšte blokade ipak uspeli da im upute. Nekoliko njih je, ko zna kako, uspelo da stigne do zgrade policije. Ali, džaba.

Iz izveštaja Zaštitnika gradjana vidi se da je policija na sebi svojstven način omogućila rušenje koje su maskirane osobe sprovele u izbornoj noći, pristajući da ne zaštiti građane koji su tražili pomoć. Pročitajte tarnskripte razgovora koji su vodjeni te noći i sve će vam biti jasno. Na kraju je objavljeno i da EPS nešto prčkao oko struje, posle poziva maskiranih osoba, valjda da ih ne udari struja dok ruše.

Danas su okupljeni uzvikivali „Bando, bando“, „Lopovi“, nose zastavice „Čiji grad – naš grad“, kao i transparente na kojima piše „Zbog slobode“, „Danas Savamala, sutra tvoja kuća“, „Ulice pripadaju nama“.

Takođe, mogli su se videti transparenti: „Fantomka glavu čuva“ i „Mali mi je ovaj bager“ a veliki broj učesnika je i nosio fantomke na glavi.

fotografija moje ćerke Jelisavete Bebe Miletić

Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd traži ostavku ministra policije Nebojše Stefanovića, gradonačelnika Siniše Malog i načelnika Komunalne policije Beograda Nikole Ristića kao i direktora policije.

Nakon okupljanja ispred zgrade Skupštine grada formirana je kolona koja je prošetala do zgrade Vlade Srbije u Nemanjenoj gde je predala svoje zahteve. Pre polaska u protestnu šetnju učesnici su zgradu gradske uprave zasuli rolnama toalet papira.

Duhovitost ljudi je neograničena. I toga vlast treba da se pazi. Najmanji problem ove vlasti je opozicija. Mnogo veći problem su joj gradjani, ovakvi kakvi su se danas pojavili na ulicama Beograda.
Medju njima je bila i moja ćerka, bila su i deca nekih moji prijatelja. Nisu članovi političkih stranaka, partija, organizacija…
Ja sam miran i spokojan. Zadovoljan sam što je moja ćerka izašla danas na ulicu. Možda je bacala toaletni papir na gradsku upravu. Ne znam nismo se čuli. Pretpostavljam da jeste!

Zašto ovo pišem?

Pišem da  mi ostane u beleškama, da ne zaboravim, da se podsetim jednog lepog dana kada su neki hrabri ljudi izašli na ulice glavnog grada i rekli šta misle o onome što se dogodilo u Hercegovačkoj ulici.

Pišem i zbog onih komentatora na fejsbuku kojima se „politika ogadila, koji ne mogu više od politike da žive“ i kojima nikako ne ide u glavu zašto u mojim objavama na fejsu ima toliko politike. Ima je, priznajem, kao što ima, ako pažljivo već gledate, i nekih drugih objava.
Ima politike  jer je ona sastavni deo našeg života. Ne slažete se? Ništa onda, O.K. Ako ne vašeg, onda je sastavni deo mog života. Direktno utiče na moj život i život moje porodice. Najdirektnije moguće. Ako vam to nije jasno onda vas pitam šta uopšte ovde tražite. Zašto vi ovo čitate ako vas se ne dotiče? Zašto ste došli na moj zid?

Svi vi kojima se ovo ne svidja, svi vi koje ovo ne dotiče slobodno nastavite da objavljujete citate Bukovskog, Selimovića, Andrića, mada bi bilo korisnije da pročitate zaista nešto od pomenutih, nastavite da postavljate kuce, mace, mede, leptiriće, cveće, svu floru i faunu ovog sveta. Možete i rezultate igrica da objavite. Neka su na vašim zidovima da se nekada podsetite šta ste radili. Niko vam ne brani. Ja vam ne branim.

Zato nemojte ni vi meni a pogotovu ne mojoj deci da branite što su danas digli svoj glas protiv bahatosti kakva nije zabeležena još od najcrnjih dana Slobodana Miloševića.

Pišem ovo, na kraju krajeva, duboko nesrećan što moja ćerka i njena generacija idu istim onim, težim, putem kojim sam išao i idem čitav svoj život. Nesrećan, jer sam želeo da svi ti mladi ljudi idu nekim drugim, mirnijim, srećnijim putem. Pišem jer bih voleo da moja deca po ceo dan igraju slagalice, slikaju cveće, zeke i mede i žive bezbiržan život. Ovako, ne preostaje im ništa drugo nego da se za takav život izbore.

Pišem ovo jer ih u toj borbi, koliko god ona bila neizvesna, podržavam. Ništa mi drugo ne preostaje.

 
(Kragujevac, 12.05.2016. godine)

MIRNI DANI U ALEKSANDRIJI

Posle kratkog i uzbudljivog perioda preizborne kampanje, kratkotrajne tišine i velikog finala – dana za glasanje, kada većina, kako to pokazuje procenat izlaznosti, pomisli da se za nešto pita pa počne čak i da razmišlja, razmenjuje mišljenja, svadja, nekada i fizički obračunava a zatim i glasa, dakle, posle tih svima nama dragih dana, stvari su se vratile na svoje mesto, tamo gde su i kod koga su i do sada bile – u ruke jednog čoveka, dosadašnjeg i budućeg premijera Aleksandra Vučića.

Možda više ne treba napisati ni reč, jednostavno prestati sa besmislenim lupkanjem u slova, stati i završiti ovde, jer priča se završava tu gde je i počela – u rukama jednog čoveka. Možda treba ostaviti belinu i prazninu sve dole do dna strane, baš nalik onoj koja se pojavila nekoliko dana posle izbora.

Ali Srbija ne bi bila Srbija da ta praznina u stvari nije puna, da se u njoj ne dešava toliko toga izenenadjujuće već vidjenog, da se u njoj ne kuva tradicionalni srpski postizborni djuveč začinjen, ovog puta, sa malo više začina. Tim ukusniji. Evo ga, kipi na sve strane. Preliva.

Foto Tanjug/ Marko Djoković

Zavirite unutra, vidite li da su tamo i oni koji su govorili da su „svi isti“, da pošten čovek nema za koga da glasa i da jedino što preostaje jeste beli listić, ignorisanje, neizlazak na izbore ili izlazak i umetnički akt na glasačkom listiću. I oni su, hteli to ili ne, bez obzira što, sa (ne)opravdanim gadjenjem nisu glasali, sastavni deo postizborne praznine.

Poslušajte i pogledajte sve te glasače koji ovih dana komentarišu postizborne kombinacije koje im, u nedostatku dokaza za lica sa fantomkama ili ubicama, serviraju bestežinski mediji. Poslušajte samo one koji su našli za shodno da se mešaju čak i u sastav poslaničkih lista jer su, o izborne sudbe klete, za te liste glasali, ne pomišljajući da je za rad i odlučivanje u strankama najmanje potrebno da budete član pa čak i možda malo više od običnog člana.

Ne budite na kraj srca, bacite barem jedan sažaljiv pogled na uznemirujuće snimke političara, dosadašnjih ministara, koalicionih partnera, koji se iz sve snage upinju da rečima dokažu a licima pokažu kako (im) funkcija nije bitna, kako je na prvom mestu pre svega i iznad svega „politika koja će se voditi u periodu koji je pred nama“, kako je pre svih i iznad svih Srbija. Birajte lice koja vam zvuči i liči poznatije: Tasovac, Verbić, Vulini, Dačić…

Budite čvrsta srca, možete za toliko, pa pogledajte i poslušajte sve one koji su, na sopstvenu bruku i sramotu, jedva preskočili poslaničku normu, koji se zaklinju u sve što imaju iznad cenzusa da bi rekli odlučno i istorijsko „ne“ saradnji sa Aleksandrom Vučićem. Prosto je nemoguće da izbegnete sve te izjave, gotovo pretnje.

Eno je, nekada velika Demokratska stranka već je počela da raspušta lokalne odbore koji bi ipak u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom i polako se priprema za još jedno unutarstranačko preispitivanje a zašto ne i deljenje. Pa, prodje skoro godina a nema nove stranke koja je nastala od Demokratske stranke, te najplodonosnije koke nosilje novih demokratskih i proevropski orijentisanih snaga.

Probajte da se ne nasmejete dok gledate i slušate Borisa Tadića koji se i dalje ponaša kao dete kome je sombadi somtajms obećao nešto, recimo ponovo mesto Predsednika, pa nastavlja sa kampanjom „Grimasa je prisutna“. Osećate li kako iz ekrana zrači  ta strast, ta želja, koju ni sede kose  ni kamena faca ne mogu sakriti.

Šta reći (a ne naricati) za Demokratsku stranku Srbije koja je ušla je u parlament kroz dveri, ulaz sa desne strane u Skupštinu iz pravca crkve Svetog Marka. Na čelu joj jedna, visoko uzdignute ruke, u mantilu žutom, krojenom bez veze.

Probajte, na kraju krajeva da shvatite šta uopšte želi da kaže Čedomir Jovanović osim da mu je mesto u Vladi iako to nijednog trenutka nije rekao, iako ga to niko nije ni pitao. Hoće li, najzad, pitaju se nesrtpljivi gledaoci srpske igre prestola, Čedomir saznati odgovor na pitanje: Zašto me ne zove Aleksandar? Hoće li svanuti juto koje će (mu) promjeniti sve.

Svi oni zajedno, ali i mi sa njima, manje ili više (ne)srećni u rukama smo jednog čoveka. U rukama Aleksandra Vučića. Čim se odluči, Aleksandar će odlučivati o svemu i o svima. Ništa čudno, većina je uvek volela čvrsti stisak gospodara. Tako je, baš kako je jednom davno napisao jedan, nema veze koji, čak i uz manje nepravilnosti, toplije.

Dobro, tu i tamo neko će da zacvili, neko možda i da vikne, ali znate i sami: Srbija je demokratsko društvo u kome svako ima pravo na slobodu izražavanja.

(„Kragujevačke novine“, 10. maj 2016)

 

ZA KOGA SAM GLASAO: VLAST ILI OPOZICIJU

Pre samo nedelju dana napisao sam, citiraću sebe, jedinstvena je to prilika, da sam „na upravo završenim izborima svoj glas i na republičkom i na loklanom nivou dao predstavnicima opozicije.“ To je značilo da svoj glas nisam dao vladajućoj stranci i koaliciji koju je ona predvodila.

Dosadan sam, znam, ali ponoviću još jednom da Srbija nikad nije oskudevala u vlasti kao i da su njeni gradjani, većinski, velikodušno i široke ruke podržavali svaku vlast. Evo, izbori još nisu završeni, na mnogim biračkim mestima se ponavlja glasanje, ali potpuno je jasno da  imamo vlast, i to (opet) vlast jednog čoveka, Aleksandra Vučića, da budem potpuno jasan, više nego što je i nama i njemu, mučeniku, potrebno.

Za razliku od vlasti, opozicije nikad dosta. Uvek je opozicije bilo manje nego što je potrebno. Bez obzira na sve gluposti opozicije, neskrivenu želju nekih narcisoidnih „lidera“ da se smeste u Skupštinu, opozicija je potrebna. Podržao sam je zato što je i takva kakva jeste, ima i dosta dobrog što je potrebno društvu. Na kraju krajeva, rekoh vam prošle nedelje, opozicija je potrebna i vlasti. Da je spusti na zemlju, prosto rečeno. Ovogodišnji izbori i postizborno zabrojavanje u RIK-u  su to jasno pokazali.

Malo je ima, može se čak reći i da je manja od makovog zrna, ali znate kako kažu: zrno po zrno… Nekad i zrno, kamičak u cipeli ume da žulja. Uostalom kad počnu prenosi republičkog parlamenta gledaćete. Videćete: neće biti te makete, tog tunela, puta, fabrike, klozeta, kamena temeljca, bilo koje investicije koja će uspeti da nadjača zaglušujući raštimovani orlestar skupštinske opozicije. Tu „muziku“, zajedno sa milionima gledalaca, slušaće i Vučić, hteo ili ne. U tom smislu da završim sa autocitiranjem: „Ako nema ravnoteže izmedju vlasti i opozicije onda ne možemo govoriti o demokratiji kakva god da je.“

Fotografija Skupštine grada Kragujevca sa flickr

I dok je na republičkom nivou čak i Branković Sretenu sve potpuno jasno, „čisto kao suza“, ako nije nepristojno da citiram bivšeg i budućeg premijera, na lokalnonom novou kao glasač potpuno sam zbunjen. I više od toga: zabrinut sam za svoj glas. Jer, u neugodnoj sam situaciji – glasao sam za opoziciju a koliko vidim potpuno je otvoreno pitanje ko je opozicija a ko je vlast.

U Kragujevcu, posle ponovljenih izbora na četiri glasačka mesta, u Beloševcu i Petrovcu, čiji su stanovnici u okviru kratke postizborne kampanje bili počastvovani ubrzanim uredjivanjem naselja, uz koliko čujem i prijateljsku,  simboličnu finansijsku pomoć (dokaze, konkretne, za ovo poslednje, naravno, još uvek nisam video) stvari su se zakomplikovale.

Odbornički mandati su ovako rasporedjeni: SNS lista „Srbija pobedjuje“ ima 40 mandata, Zajedno za Kragujevac – 24, koalicija SPS i JS dobila je 10, dok su SDS i koalicija SPO i LDP osvojile po 6 mandata. Jedan mandat dobila je Ruska stranka.

I sad, kad pogledam sve ove cifre, pitam sam sebe: ko je opozicija u Kragujevcu? Kome sam ja dao svoj glas? O.K. ja glas nisam dao sadašnjoj vlasti jer i bez mene bi pobedili, ali pobeda koliko vidim ništa ne garantuje. Možda na kraju ispadne da sam ipak glasao za vlast. Jer, možda se desi da vlast bude opozicija.

Na papiru stvari su, kao demokratija, vrlo proste: ko ima većinu taj formira vlast. Šalje forlmalni zahtev za sazivanje Skupštine, većina glasa, preuzima vlast i tera do sledećih izbora.

Ko će biti vlast u Kragujevcu? Srpska napredna stranka? Možda ako napravi većinu sa Dačićem i Markovićem i možda mesto gradonačelnika ponudi Slavici Djukić Dejanović. Ali šta ako Aleksandar Vučić bude poslednji petooktobarac i ne pozove SPS u vlast. Kao što priča. Ako krene sam. Jer, on i jeste sam, najusamljeniji od svih.

Hoće li onda Kragujevac, kao mnogo puta i do sada dobiti lokalnu vlast u kontri republičkoj. Hoće li Veroljub Stevanović svoje staro jato zaista zameniti novim i kao što pričaju kibiceri u Velikom parku, odigrati (i on!) potez karijere – mesto gradonačelnika ponuditi Slavici Djukić Dejanović?

Hoće li tek onda postati jasno zašto „zajedničko saopštenje o kupovini glasova“ nije potpisao zajedno sa svim ostalim strankama nego je to učinio sam, izbegavajući imena lista? Da nije i njemu, kao i mnogima, kako se priča po čaršiji, stiglo pismo Vuka Draškovića? Niste čuli za pismo? Ni ja nisam. Ja nisam ni bio u gradu u to vreme, imam svedoke.

Moj glas postao je, dakle, potpuno nebitan. Kako god da sam glasao, kako god da ste glasali, o mom i vašem glasu pa i budućoj vlasti i opoziciji u Kragujevcu, odlučivaće Aleksandar Vučić, kažu, tek krajem maja meseca.

Priča se da kupuje vreme. Ništa drugo mu nije preostalo. Sve ostalo je kupljeno, prodato.

E, sad, što ja ne zaradi ništa…

(„Kragujevačke novine“, 05.06.2016. godine)