JUTRO POSLE ŽURKE

Jedno jutro imali smo para taman za dilemu: neke jeftine cigare i burek ili Marlboro!

Sorga, Raus i ja. I koliko se sećam još samo Živac.

Jutro posle žurke se ne deli sa svakim. Zato nas je bilo malo. Ostali su otišli tokom noći, one koji nisu hteli da odu Sorga je isterao vreme tako da smo bili mirni. Mi „naši“, sami.

Stan je bio u haosu, žurka je trajala već drugu nedelju, ali kuhinju smo držali na nivou.

Kuhinja je zakon. Mislim, možeš na žurkama da spavaš gde hoćeš i kako hoćeš, spavali su i po kadama i na terasama, vidjao sam svašta, radio sam svašta, ali kuhinja…

Kuhinja je sveto mesto svake žurke. Jer, posle celog tog noćnog haosa, jurnjave po sobama, hodnicima, ulazima, dvorištima, treba ujutru sesti za sto. Biti čovek!

Bez obzira kolika si svinja bio cele noći!

Kafa, čista piksla, neka klopica, cigare, ne treba mnogo da bude sve kako treba.

I tako, posle još jedne lude noći, kad smo istresli džepove imali smo taman za dilemu!

Da li da jedemo, doručkujemo burek i kupimo neku krdžu od cigara pa da se pogušimo ili da kupimo Marlboro i prodišemo kao ljudi. Kafu smo imali. Ali, šta da radiš sa kafom bez cigara. Bez dobrih i jakih cigara koje su ti potrebne posle žurke.

Stajali smo na terasi, grejalo nas je jutarnje sunce, imali smo cvikere  – oči su posle žurke osetljive – i gledali preko puta. Dole, odmah do ulaza u fabriku, jedna do druge bile su buregdžinica i trafika.. Radile su komšije, samo što je prošla gužva od jutarnje smene radnika.

Živac je bio za cigare, taj bi jeo duvan za doručak, ručak i večeru, pravo da vam kažem.

Raus je više bio za klopu jer nije bio pušač, više je pućkao, ali je frajerski rekao: „Kako vi kažete!“

Ja sam hteo i jedno i drugo, kao i uvek u životu, mada sam znao da ne može. Moglo je samo jedno. Ili cigare ili burek.

Onda je Sorga, u stilu tibetanskih mudraca, presekao i rekao: “Jebi ga, kad nema nek’ ima! Marlboro!“

Računao sam i tad a i sad, malo je ali dovoljno stariji od mene, više je udarao od mene, neka bude kako on kaže.

Raus se, naravno, nasmejao ali je klimnuo glavom.

Živac je samo slegnuo ramenima u stilu  – ja vam pričam od početka, ne znam zašto gubimo vreme oko glupih dilema. Vrištao je u sebi.

Bio sam najmladji, dakle znalo se ko ide po duvan.

I tako posle par minuta eto ga na stolu Marlboro!

Na tamno braon, lakiranom stolu bez stolnjaka. Jer, stolnjak se lako i brzo prlja. Zato ga za vreme žurki lepo složite i sklonite u  špajz ili regal. I čuvate da ga stavite na „svoje“ mesto pre nego što se konačno roditelji vrate u gajbu.

Eto i kafe!

Za toliko smo imali u šteku. Štek je važan, na njega treba na vreme misliti.

Sorga, Raus, ja i Živac koji je skidao filter i pušio Marlboro onako kako je navikao da puši Drinu bez filtera. Koje više  nije imao.

Pušili smo Marlboro pili kafu i nije nas bilo briga što smo gladni. U stvari, lažem, nismo bili toliko gladni koliko pomalo mamurni i mnogo žedni!

Ali ni to nas nije brinulo. Dan je tek počinjao. Pred nama su bile kafane, kafići i pripreme za veče, za žurku.

A tu smo bili dobri, dobro, bili smo izvrsni.

Nemalo se, ali bili smo talentovani i naporno smo radili.

Tako se i zato se imalo i za Marlboro. I to onaj što je imao miris kad povučeš prvi jutarnji dim.

Onaj Marlboro što vadi šlajm iz pete.

 

(Kragujevaćke novine, 03.11.2016)