ZAŠTO SU NAM DECA ZABRINUTA

Deca su naše najveće bogatstvo.

Deca su naš najveći trošak.

Deca su naša najveća radost.

Deca su naša najveća briga.

Mogao bih ovako danima da nabrajam, jer zaista deca su centar našeg sveta. Barem tako treba da bude. Mislim, što se mene tiče, tako je.

Ali ima nas raznih. Eto, ove nedelje, neki odrasli, stariji i mahom džangrizavi i nezadovoljni ljudi u ovoj zemlji, sigurno ste primetili, bave se recimo legendarnim pitanjem 5. oktobra, izneverenim očekivanjima a oni „ekstremniji i hrabriji“ analitičari naših propalih dana hvataju se u koštac sa velikom misterijom (ne)postojanja 6. oktobra,  zaboravljajući da je ovo dečja ili ako više volite dečija nedelja. Uglavnom, sedam dana posvećenih deci.

Meni je to pitanje, ta tema nekako važnija – na kraju krajeva deca su važnija od svih tih izandjalih priča o petokotobarskim (demokratskim?) previranjima.

Slogan pod kojim se ove godine obeležava nedelja posvećene deci je zanimljiv – „Neću da brigam… Hoću da se igram“ – ali, rekao bih skromno, promašaj. Onaj ko ga je smislio izgleda da odavno nije video decu. Ili je mislio baš na bebe i dečicu predškolskog uzrasta. Potrudio se, nema tu šta da se prebaci, ali, uskliknuo bih komentatorski – Omašić. Jer, šta ćemo sa malo starijom decom, školskog, srednjoškolskog uzrasta, šta ćemo sa studentarijom, na kraju krajeva šta ćemo sa svima nama – svi smo mi nečija deca.

Zar zaista mislite da je deci do igre. Pogledajte svoju decu.

Naša deca su zabrinuta i nešto mi ne liči kao da im je baš do igre.

Zašto su naša deca zabrinuta?

Pa, stavite se u njihovu kožu. Nemojte samo da slušate EKV – pogledajte sebe očima deteta, stvarno to uradite.

Šta ćete čuti?

Šta ćete videti?

U najboljem slučaju sredovečni bračni par koji vodi „zabrinute razgovore“.

„Kako ćemo?“

„Ne znam, nemamo više.“

„A nemamo od koga ni da pozajmimo.“

„Nemamo, a što je najgore detetu sutra treba da damo za onaj rodjendan što ide.“

„Ne znam, nisam pametan.“

Da li bi, da ste dete koje iz druge sluša ovakav razgovor, bili zabrinuti?
Šta? Kažete da nije tako kako izgleda?  Da se ne lažemo – ne da je tako kako izgleda nego je još i gore. Našoj deci je to jasno. Zato su nam deca zabrinuta.

I baš zbog toga, možda, umesto nedelje posvećene deci, treba napraviti nedelju posvećenu roditeljima. Ta nedelja, „Roditeljsku nedelja“ i to pod istim sloganom „Neću da brigam… Hoću da se igram“ bila bi pun pogodak.

Umesto radionica za decu „Pružam ti ruku“ treba, recimo, ovako na prvu loptu, napraviti radionicu za odrasle pod nazivom „Pružam ti račun – pružam ti reprogram“, naučiti roditelje kako da sebi i svojoj deci obezbede barem još jednu šansu za koliko – toliko bezbrižnije dane.

Okrugli sto na temu „Igra kao sredstvo edukacije“ predvidjen za decu treba zameniti edukativnim multimedijalnim programom za roditelje pod nazivom „Muka kao sredstvo edukacije“. Naučiti roditelje kako da se izbore sa svim svojim mukama a da njima ne opterećuju svoju decu. Objasniti roditeljima da pričaju što tiše, da o problemima pričaju kad deca nisu pored njih, kad negde bacaju bleju, šta god to značilo.

„Susret prijatelјstva“, „Roditeljski škrab“, „Dan otvorenih vrata“, takmičarske igre za roditelje sve to treba ubaciti u program kojim bi se obeležila „Roditeljska nedelja“.

„Roditeljsku nedelju“ treba obeležiti svuda u svetu ne samo u Srbiji. Nisu samo naša deca zabrinuta, sva deca ovog sveta su zabrinuta. Eto prilike da počnemo prvi pa da stavrno i ozbiljno, kako i kažu povodom njihove nedelje „pažnju javnosti skrenemo na prava dece“, da zaista „obavežemo svet odraslih“, da sebe obavežemo i deci obezbedimo bezbrižno detinjstvo i mladost, da im obezbedimo budućnost koju smo izgubili, koju ionako mi nemamo.

Naša deca gledaju nas zabrinute, brinu se za nas. I što je najgore, jer naša deca su inteligentna, pametnija su od nas, zabrinuta su za sebe. Priznajmo sebi, deca koja imaju ovakve roditelje, deca koja imaju ovakvo društvo, deca koja imaju ovakav svet, moraju da budu zabrinuta za svoju budućnost.

Mi smo najveće dečije bogatstvo.

Mi smo najveći  dečije trošak.

Mi smo najveća dečija radost.

Mi smo najveća dečija briga.

 

(„Kragujevačke novine“, 06.10.2016.)