Zašto uglavnom ćutim sa ćerkama

Čitao sam, ko zna čije i ko zna koliko autentične, tekstove – savete koje su pisali, navodno, roditelji svojoj deci. Uglavnom očevi – ćerkama. Znate već te tekstove tipa – šta vam nisam rekao , šta vam nisam objasnio, šta nisam stigao…

Čitao sam pažljivo, video da su se mnogi čitaoci potresli, raznežili i gotovo rasplakali nad rečima brižnih roditelja. A neki tekstovi su kaže „zapalili“ internet. Decu su, koliko vidim ostala hladna.

Čitao sam opet, još pažljivije, pokušavajući da nadjem neki savet koji bih prihvatio i preporučio „svojim slučajevima“. Imam, naime, dva, potpuno različita „slučaja“. Imam dve ćerke, imam sve što sam želeo u životu.

Medjutim, svi ti tekstovi, sva ta pisma, silni saveti, meni je to uglavnom proseravanja roditelja koji su uplašeni, više za sebe nego za svoju decu.

I onda,  kao što to obično biva kad tražiš jedno nadješ drugo, naletim na fotografiju koju vidite gore. Snimljena je je pre jedno 6 – 7 godina na moru. Njih dve su tražile da šetamo. O.K. pristao sam, šetali smo, stigli posle jedno pola sata gde su one htele – da gledaju zalazak sunca.

Sećam se da sam sedeo na nekoj steni i izdisao svoje cigare dok su one desetak metara dalje stajale, gledale „svoju romantiku“, malo pričale, više ćutale. Nisam mogao da ih čujem i da sam hteo pa sam ih slikao na kvarno, da ne vide.

Gledam danas ovu sliku, gledam svoje ćerke, i onda i sada, kako stoje pred ovim morem (od života) i mislim se nešto: moje da pokušam, koliko još mogu i koliko stignem, da im osvetlim put.

Bez proseravanja.