NI DRUGIMA NIJE LAKO

U Srbiji se živi teško, to je jasno svakome, čak i onome  ko priča i hatališe da se živi bolje nego lane u odnosu na isti period prošle godine. Svaka priča o boljem i lakšem životu, kod običnog čoveka, a pre neko veče i kod svakog i (ne)disciplinovanog pretplatnika javnog servisa, izaziva prvo zabrinutost a onda i iznenadne i nekontrolisane napade smeha ili izlive negodovanja. Direktno u mali ekran našeg prijemnika.

Gostujući u emisiji Oko, premijer kao da je čuo gledaoce, trudio se da ih ubedi u istinitost svojih reči, mahao da rastera muve, skidao cvikere, brisao znoj sa čela, ponavljao da će naši teški životi biti bolji i da će koliko za dve godine, ma i manje, do kraja 2018. godine, plata u Srbiji biti 500 evrića. A za 20 godina bolje da vam ne pominjem. Ali negodovanje je bilo sve glasnije, čuo se i smeh, pa se premijer u jednom trenutku okrenuo anfasno i obratio pravo u kameru.

„Ako mogu samo da vas zamolim za malo pažnje, oprostite, molim Vas. Hvala na razumevanju!“, čuo sam premijera, dok je gledao pravo u mene.

Uplaši se čovek tih tehnologija, prvo sam se uhvatio za daljinski, ali mi neki djavo nije dao mira i ja ne promeni kanal. Nekoliko trenutaka kasnije sam odahnuo. Shvatio sam, premijer se nije obratio meni (ili vama) nego kamermanima u studiju koji „nisu pazili na času“.

Moji anonimni izvori tvrde da su kamermani, dok je premijer hatalisao, prvo počeli da se raspravljaju a onda i smeju. Jer, baš u trenutku kada je premijer pominjao platu od 500 evrića, sudija u Španiji svirao je kraj utakmice, kamermani su shvatili da su „prošli listić“ i uzeli 560 evrića. Kad je premijer zamolio za malo pažnje oni su se, koliko su mogli, mučenici srećni, utišali.

Pokazali su mu listić posle emisije. Premijer im je čestitao, palo je uzajamno izvinjavanja i mir, mir, mir, niko nije kriv.

„Život je težak, moramo da se vadimo na kladionicama.“, rekli su kamermani.

„Biće bolje, sad je teško ali biće bolje!“, rekao im je premijer.

Ako je za utehu ni drugima nije lako. Svuda se živi teško.

Evo, recimo, kamermani garantovano nisu čuli, u Australilji gase jedne dnevne novine i ostavljaju samo nedeljno izdanje. Ove godine 600 ljudi je ostalo bez posla a morali su da prodaju i štampariju. Nekada je dnevno izdanje imalo 400 strana (nije štamparska greška) a sad su spali na jedva 200. I to jednom nedeljno.

U Australiji su zabrinuti. Kažu, hoće narod da zaglupi ako propadnu novine, ako počnu da se gase štampani mediji i sve spadne na internet, zanimljive, šokantne i ostale klikabilne sadržaje. Bez pravog istraživačkog novinarstva, bez istinitog informisanja gradjana otvara se ogroman prostor za laži i manipulisanje.

Mi smo, ako je, još jednom, za utehu, u toku sa svetskim trendovima. Eto, pre nekoliko dana jedna telefonska novina je objavila vest da će izdavačka kuća „Andrićev venac 1“ objaviti knjigu „Najveće misli Tomislava Nikolića“ i to u tvrdom povezu na 846 strana. Bogato dakle, a kako i ne bi kad će njeno štampanje sponzorisati Fondacija Supruge Predsednika.

I bez obzira što je na dnu strane velikim slovima pisalo „Ovo su izmišljene vesti koje služe samo za zabavu“ svi su poverovali u vest, verovatno i oni kamermani, primili se kao saučešće pa je krenula uobičajena rasprava po društvenim mrežama na temu da li su nam potrebne „Mudrolije iz Bajčetine“ i koliko dece može da se nahrani od para bačenih na štampu hladnih misli iz Tomine tabarke.

Tako vam je to, ima nas raznih, nepismenih, lakovernih ali ako je, još jednom za utehu, takvih je najviše u Americi. Tamo gde je ovih dana premijer. Najmanje 30 miliona njih ne zna da čita, nepismeni su, skoro dvadeset odsto njih ne zna gde je Ukarjina, mešaju Siriju i Srbiju, a premijer treba nešto tamo da im priča. Koga da ubediš kad oni ne veruju ni vremenskoj prognozi, plus su ubedjeni da Hilari Klinton ima neku tešku boleštinu. Lakoverni i izmanipulisani Amerikanci. Nije ni čudo da novine po svetu uveliko pišu da je Amerika jedna velika „zaglupljena demokratija“.

Šta da vam kažem osim da podsetim, ako je, ko zna koji put, za utehu, daleko smo mi od Australije, Amerike, daleko smo od demokratije pa i od zaglupljivanja. Mi jesmo upali u zaglup, što bi rekli ovi što strpljivo čekaju da im se otvori Prozor 10, živimo teško ali evo, premijer kaže, biće bolje, koliko sutra a za 20 godina da ne pominjem. Ili kako to reče na teveu slučajni gradjanin iz Bele Palanke: „Biće bolje, biće posla, kako Vučić kaže za jedno pešes meseca.“

Do tada, razmišljam da odigram neki listić, onako kamermanski, dugo nisam, skoro četiri godine. A nikad se ne zna, za sto kinti možda me ošajdari par stotina evrića.

(„Kragujevačke novine“, 22.09.2016.)