DANAS JE SMEH OPET HRABROST

Emisija „Iz glave” nastala je kao pobuna protiv represije koja je vladala devedesetih godina u Srbiji, naročito kada je reč o medijima. Nažalost, pošto je smeh kao ključ svega, a smejati se danas opet je čin hrabrosti, izgleda da se vraćamo, ili smo se već vratili, u nesrećne devedesete

Kada radio emisija autorsko-voditeljskog tipa potraje pune dve decenije i to u vremenu sveopšte društvene tranzicije, što će reći – pretumbacije, to je već antologijska priča. Takvo trajanje s neprestanim visokim rejtingom slušanosti, postigli su Miroslav Miletić i njegov patent „Iz glave”.

Najbolje bi bilo kad bih stvarno imao 20 godina, kao i emisija, ali nemam. Imam 55 godina. Neki bi rekli da sam zreo za penziju, ali ja bih se još otimao. I otimam se nekako

 „U ovom trenutku ja stvarno ne znam da li je dvadeseta ili koja već sezona emitovanja. Nisam uopšte u tom „jubilej“ fazonu. Tako je to valjda kad se seliš. U prošli petak sam emitovao emisiju na Radiju 9, a u ponedeljak sam počeo na Radiju 34. Selidba k’o svaka druga, neke stavre stvari nosiš, neke bacaš, neke nove ubacuješ. Morao sam da menjam džinglove, najave emisija, hiljadu nekih stvari koje te okupiraju, pa zaboraviš na jubilarni trenutak.“, kaže Miletić.

Je li to kao u životu – što više odmiču godine, rođendan i su sve skromniji?

TRT_5948.JPG

Nikad nisam pridavao značaj tim ciframa. Bilo je i deset godina emisije, bilo je i petnaest, ali ove godine me nekako sve zajedno stiglo. Poklopilo se 35 godina bavljenja novinarstvom i 20 godina emisije. I onda, hteo, ne hteo, malo te brojke pritisnu. Ne u smislu ala sam mator, koliko dugo radim, nego osećaš teret koji ne bi voleo da nosiš. Ali ja nemam taj problem. Ne dižem ništa teže od kašike.

To liči na penzionerski odgovor, ali vaš duh ne deluje ostarelo.

Godine mi ne znače ništa. Svestan sam ja njih, daleko da ne mislim o tome, ali u nekom duhovnom smislu ja sam prestao da rastem odavno. Jednom sam pričao sa Đanijem, poznatim kragujevačkim zlatarom, pa smo se dohvatili baš te priče. Kaže mi Đani: „Ja kao da i dalje imam 25 ili 30 godina. Mislim u duhovnom, kreativnom smislu. Nekako sam se zaustavio tu i ne mrdam.“ Ja mu kažem da je isto i sa mnom. Jedva da sam ušao u punoletstvo. Najbolje bi bilo kad bih stvarno imao 20 godina, kao i emisija, ali nemam. Imam 55 godina. Neki bi rekli da sam zreo za penziju, ali ja bih se još otimao. I otimam se nekako.

Nekom vrstom otimanja sve je i počelo pre dvadeset godina. Je li tako?

Emisija „Iz glave“ je stvorena namerno, kao što u jednom džinglu kaže da je „radijsko delo s predumišljajem“. Ali predumišljaj je nastao spontano. Negde 1996. godine, u vreme kad nigde nisam mogao da radim, nigde da objavljujem tekstove, kad sam bio pod ledom jer „nisam bio dobar”, vlasnik radija 9, Soni mi je dao ’leba u ruke i pustio da radim. Sedeo sam na vrh Gradskog doma, gledao u zgradu opštine i Dom samoupravljača, gde su sedeli socijalisti. Bili su vlast u gradu i znao sam koliko bi Sonija moglo da košta to što me je pustio pred mikrofon. Poštovao sam taj njegov gest, nisam mlatio o politici direktno, nego sam uz muziku iz filma „Nemoguća misija“ pravio priče u kojima je imaginarni lik stalno menjao maske, postajući neko od poznatih likova iz politike. Nisam pominjao imena, nisam želeo Sonija da dovodim u neugodnu situaciju, ali ljudi su shvatali štos.

Što niste radili na privatnom, radili ste na gradskom, takoreći državnom radiju.

Posle godinu dana, kad se promenila gradska vlast, posle građanskih protesta, onih šerpi, lonaca i pištaljki, prešao sam na Radio Kragujevac. Vlada Božović i Nenad Janković su pravili drugi program Radio Kragujevca, ono što će kasnije biti Druga boja, zvali su me i ja sam im se pridružio. Imao sam dva uslova. Prvi da radim jednu emisiju koja će biti kontakt program i zvaće se „Čavrljanje“ koja će nastaviti tradiciju upravo smenjenih novinara i ukinutih emisja. Inače sam sa njima“ratovao“ i ranije, radio sam, pa su me izbacivali sa Radio Kragujevca, nisam im zamerao, barem su me naučili da radio može da svira i bez mene. Dakle bilo je malo zezanje, ali malo i bez zezanja. Drugi uslov je bio da radim emisiju u kojoj mogu da pričam šta hoću i kako hoću. Tada još nisam imao naziv emisije. „Iz glave“ je neko smislio. Ko, ne sećam se. Moguće Vlada, možda Neša, možda sam i ja, a možda je neko onako rekao, pa je tako ostalo.

koki jovanovic

Emisija je dobila, što bi se novinskim žargonom reklo, i svoj podnaslov?

Da, to je „proklizavanje kore velikog mozga“ i njega je smislio jedan od slušalaca koji se stalno predstavljao kao antikomunista. Upoznali smo se kasnije. Divan, kulturan čovek. Poklonio mi je svoju vizit kartu. Umesto zanimanja pisalo je – antikomunista. Desetak godina kasnije taj čovek je umro i tražio je da ga sahrane sa uključenim tranzistorom, kako bi i na onom svetu mogao da sluša „Iz glave“. Ne znam da li su mu ispunili tu želju.

Ja, naime, na onom svetu imam sve više i više vernih slušalaca, najdražih prijatelja, do čijeg mišljenja mi je stalo više nego do mišljenja nekih koji misle da su živi. Kad radim neki put volim da zamišljam kako me slušaju, a neki put pričam kao da sede pored mene. Tad sam najbolji, jer to su najteži i najstrožiji slušaoci.

Jesu li se vremenom menjali prohtevi slušalaca i način njihove komunikacije sa vama kao voditeljom?

  Danas je ljudima, pogotovu mlađim, teško objasniti to vreme i odnos slušalaca. Danas svako može da se istrese na društvenim mrežama, da napiše šta hoće, protiv koga hoće i nikom ništa. U vreme u kome je nastajala emisija „Iz glave“ svega toga nije bilo. U Kragujevcu ste mogli slobodno da pričate samo na „Drugoj boji“, ljudi su zvali telefonom, pričali, komentarisali. Zato sam i radio dve emisije. U emisiji “Čavrljanje“ su četiri sata pričali slušaoci, jedan za drugim,, „usijani telefoni“, a u drugoj, „Iz glave“ pričao sam samo ja.

Emisija ima stopostotni autorski pečat i koliko vam je neprestano „u glavi” pitanje kako držati pažnju slušalaca i to godinama već?

Imam verne slušaoce koji su uz moju emisiju završili fakultete, danas žive i rade po drugim gradovima, slušaju me preko interneta. „Iz glave” se sluša u preko 70 zemalja u svetu, po statistici koju mi daje Gugl. Ne znam nikoga u Guglu pa da mi namesti slušanost. Uostalom, svake godine naiđe nova generacija slušalaca. Recimo, dođu studenti, zakače vas jednom, svidi im se to što su čuli i počnu da vas slušaju. Ili im se ne svidi, pa vas onda izbegavaju. Slušaoci su zakon, njihova je poslednja. Oni su ti koji odlučuju o vašoj sudbini. Obično kažu morate da poštujete slušaoce. Mislim, ne morate, ali poštovao sam od prvog dana svakog. Jer ako neko odvoji makar i jedan minut da vas čuje ili da pročita ono što ste napisali, zavređuje najdublje poštovanje.

RADIO JE NAJBRŽI I NAJŽILAVIJI MEDIJ
Nove generacije imaju svoje plej liste na mobilnim aparatima, lap topovima. Njima plej stanice ne trebaju. One su potreba marketinških agencija i gazda koje gledaju da što jeftinije proizvode program. Za par godina kad izgustiraju muziku, kad ih život udari, pitaće se šta se dešava u gradu. Pitaće se, recimo, na kom radiju mogu da čuju svoje drugare koji sviraju u nekom bendu, koji su napravili neku predstavu, osvojili neku nagradu na takmičenju… Radio je uvek bio najbrži i najžilaviji medij. I uvek je preživljavao. Tako će biti i ovog puta. Morate da imate nekog ko će nešto da kaže na radiju. da ne pominjem nesreće, poplave, vanredne okolnosti. Tada najbrže radi radio ali i slušaoci.

Mica1

Vaše teme „uz glave” najčešće su vrlo ozbiljne, ali uveseljavaju publiku.

Meni nije teško da koristim ironični štos. Smeh je ključ svega. Smeh je danas hrabrost. A bio je i u ono vreme. Eto, možda još jedne potvrde da se vraćamo, ili smo se vratili, u nesrećne devedesete.

Novinarstvo niste počeli na radiju, već u štampi. Kada, kako i gde?

Odrastao sam i formirao se u omladinskoj školi novinarstva gde je ironični stav bio jako izražen. Osamdesetih godina, kad sam počinjao, još su tugovali za Titom, Slobe nije bilo na vidiku, matoriji čitaoci će razumeti, mlađima ne vredi da objašnjavam. Imao sam možda i malo sreće. Vrlo brzo sam počeo da pišem, posle „Pogleda“, za „Omladinske novine“. Znate kako to ide. Pozovu vas jednom, ako valjate terate dalje. Radio sam i pisao za mnoge. Recimo, za „Omladinsku iskru“, splitske novine, bili smo najprodavaniji nedeljnik u SFRJ jedno vreme. Imao sam svoju kolumnu „Srpske stilske vežbe“. Posle su me zvali iz zagrebačkog „Starta“, novina koje su bile vrlo cenjena u to vreme. Kažu da nisu baš zvali svakog, da nije svako mogao da piše za „Start“. Šta ja znam, meni je to bila lepa saradnja. Dakle, bio sam pravi domaći izdajnik i strani plaćenik. Mikica Petrović i ja smo pravili dobre reportaže i intervjue. Uredništvo mi nije „prevodilo“ tekstove na ijekavicu, branio sam ekavicu na prvoj liniji fronta. I taman kad su počeli da me prevode po inostranstvu, „Bild“ je, recimo, preneo jedan tekst iz „Starta“, došao rat i to je bio kraj.

U Srbiji nikad nisam imao sreće sa novinama. Radio sam za razne beogradske novine,  ali to su klanovi, morate da budete lačo sa raznima, lopovska posla, mada je bilo dobrih tekstova. No, kad su počeli da mi ostaju dužni, da zaboravljaju da plaćaju, rekao sam im ćao.

I onda je počela vaša „kragujevačka era” i novo profesionalno šlifovanje?

Učio sam zanat, a i dan danas učim. Nekad sam učio od starijih, danas od mlađih. U novinama sam učio od Ace Krnje, Cukija, Miće Miloradovića, naučio toliko da sam mogao sam da radim svoje novine – „Smrklost“. Učio sam i od štampara, pio sa njima po kafanama, tako da nema tog koji može da me pređe u štampariji. Jednom dođem, nema novina, nije krenula štampa, kaže mi majstor: „Mnogo ti falcuje ovaj papir!“ Kao gužva mu se kad ga ubaci u mašinu. Ja mu kažem: „Pa, što ga ne navlažiš, pa teraj!“. On me gleda belo, ćuti i počne da radi.

Za rad na radiju bila je potrebna nova „škola”.

Na radiju sam učio od ton majstora. Gaca, Zvonko, Ćuja i ostali su me poštovali, ali i imali bezgranično strpljenje. Što se montiralo za sat sa mnom su radili po tri sata. U studio sam ušao uživo da čitam i pričam tek posle pet-šest meseci, kad sam izgubio tremarošku kuglu u grlu. Puštali su me. Pitao sam stalno, oni su mi odgovarali. I magarac bi naučio od najboljih. Osim toga, gledao sam da ne pravim greške koje su pravili oni pre mene. To je takođe dobra škola. Ja nisam radio kako su mi drugi pričali, samo sam pokušavao i pokušavam da ne napravim greške koje su napravili oni pre mene.

Da li je bio greška ili „pogodak” koncept „Druga boja” na drugom programu Radio Kragujevca?

Dok sam bio urednik „Druge boje“ pokušao sam nešto od onoga što sam znao da prenesem. Imali smo dobru ekipu, ali na neki način smo bili zaštićeni u ovoj dolini. Bio je to dobar i slušan program, najslušaniji, ali realno van Kragujevca tako nešto ne bi mogli u to vreme da pravite. U tom smislu ne vidim zašto se pravi tolika fama oko „Druge boje“. Uostalom, to što je bila drugačija, kasnije je joj došlo glave. Umrla je u najstrašnijim mukama. Zasluženo. Na svu sreću, ljudi su preživeli, ali su morali, a neki su i jedva dočekali, da žrtvuju svoju drugu boju. Mazali su se i mažu se dan danas raznim bojama, na nesreću partijskim. Nikad nisam bio u tom fazonu.

Ja i dalje gorim u paklu druge boje. To me košta, ali ili plaćate cenu, pa radite ono što mislite, ili vas plaćaju da radite ono što drugi misle.

Kako bite, posle svega, definisali svoju emisiju koja je nesumnjivo, postala radijski brend?

„Iz glave“ je, u stvari, sve što ste želeli da kažete, a niste imali gde da čujete. Emisija je i nastala kao pobuna protiv represije koja je vladala devedesetih godina u Srbiji, pogotovu kada su u pitanju mediji, ali se posle „petooktobarskih demokratskih promena“ pretvorila u dnevnik naših iliti mojih lutanja u novom vremenu. Inače, ako ćemo stručnim terminima, teorija radijskog izražavanja beleži ovu emisiju kao dva do tri sata kvalitetno – nekvalitenog programa, konkludentno lapidarnu paušalnost u njenoj punoj realnosti. U prevodu na srpski to bi bilo: džvanj – džvunj, mrtva voda – ladno more, muda – sarme, malo ovo – malo ono, tri ti guram, dva ti vadim, čik pogodi šta ti radim.

svi u lice publici

Kako se dogodilo da radio forma dobije i svoju scensku, pozorišnu varijantu?

Kad sam počeo 13. sezonu, doveo sam u studio tamburaše. Tada mi je sinula ideja „Operetsko – kabaretskog – oratorijuma: iz glave“. Prethodno sam sa Trndom na harmonici radio jednu pesmu povodom izbora, ali sve je još bilo u magli. Prošle su još tri godine dok nisam imao celu stvar u glavi. jednog dana sam pozvao Trndu i pitao ga šta misli o celoj ideji. Morate da pitate onog ko zna, ma koliko bili uvereni u svoj stav. NJegov uslov je bio da on izabere muzičare. U početku mi nije bilo jasno kakve to veze ima, ali posle tri godine koje sam proveo sa „Orkestrom za lociranje, uzbunjivanje i uznemiravanje građana“ shvatio sam da ne moraš da imaš u bendu najbolje muzičare, ali je važno da imaš dobre vibracije, dobru atmosferu. Mi to imamo.

U radio formi „Iz glave” sami ste u studiju, samo vi i mikrofon, a scenski nastup je timski rad. Kako ste „pomirili” te razlike?

Kabare iz glave je samo drugi način izražavanja onoga što već radim na radiju. Ako ovamo koristiš radijski jezik, u pozorištu koristiš njihov jezik, pomešan sa muzičkim izrazom i malo stendapa. Mislio sam, naravno, da sam najpametniji, da smo u tom smislu jedinstveni, ali posle vidiš da ima sličnih stvari i u regionu i u svetu. Ne baš skroz, ali tu su negde. Mi smo sada jaka, kompaktna ekipa muzičara i jednog pevača u pokušaju. A pričam kako inače pričam, iz glave, bez neke posebne pripreme. Sada radimo kad nam se radi. Obično meni padne na pamet nešto, stavim to na glasanje, na proveru, ozbiljni su to ljudi, znaju o čemu se radi, pa ako misle da je u redu, onda radimo. Muzičari sa kojima radim i cela ekipa, a ima tu petnaestak ljudi, kad se sve sabere, moj su korektivni faktor.

Od muzičara sam naučio šta je muzika. Posle par proba sa njima bilo me je sramota svih onih tekstova o muzici koje sam pisao jer sam video da nemam pojma o muzici. Muzika je za njih sva u ciframa,stalno nešto broje, za mene opet neka lepa melodija. Oni broje četiri ja brojim duplo, brojim osam. Ali nađemo se nekako. Lepo nam je dok radimo, a onda je i publici lepo. To je najvažnije. Promenili su mi i produžili život za ove tri godine. Nemam pojma kad ćemo opet da radimo. Možda jednom ili dva puta do kraja godine, a možda i ne. To se nikad ne zna.

BEČENJE KAO TREĆI JEZIK
Izložba „Bečenje“ bio je pokušaj da „Izglave“ progovori jezikom fotografije. Kažu da je bilo uspešno. Ono što je meni važno to je da sam na jednom mestu okupio mnogo kragujevačkih fotografa. Teško je tako nešto napraviti. Imao sambezgraničnu pomoć fotografa, mog druga Rausa koji je sve to složio kako treba i naravno „Doma omladine“, koji je na neki način uvek bio tu kad sam promovisao svoj rad. naravno tu je i Mikijeva štamparije MB linija. Bolje reći Nikola je sve završio. Miki je više posvećen pecanju. Šalim se, Miki me je naučio štampi, najviše. Uglavnom, bio je to treći jezik kojim je progovorila emisija „Iz glave“. dakle, radio, fotografija, pozorište a sad se vraćam na početak na tekst. Skupljam ovo što sam pisao zadnje dve godine, šaljem na gusto sito kod inostranog recenzenta i korektivnog faktora, pa ako prodje nešto objavićemo. Ako ne niko ništa. To bi bilo to, uglavnom recikliram, ista stvar u četiri varijante. Bolji sam od Bregovića!

Da li je vaša priča o „lajavcu” kao „poslednjoj šansi” novinarstva samo jedna metafora ili stvarna prognoza za budućnosti novinarstva?

Svojevremeno sam napisao tekst baš za ove novine pod naslovom „Završiću na lajavcu“. Evo, na ulasku u dvadesetu sezonu skoro da sam blizu toga. Prešao sam na radio 34. Ima još jedan radio u Kragujevcu na kome nisam radio, Radio Bravo, dobar radio, ali više je okrenut mlađima. Bio sam godinu dana na Radiju 9, radio sam u opuštenoj i prelepoj atmosferi, sa dve divne i pametne žene, ali oni će na jednu stranu, ja na drugu. meni nije problem na kom sam radiju i nisam ja problem. Problem je mnogo širi. U Kragujevcu se to najbolje vidi.

Pitanje je dana kad će neka od gradskih televizija prestati sa radom, kad će neki radio prestati da svira, a novine da izlaze. O školovanju mladih kadrova, nove generacije novinara da ne govorim. Grad ne raspisuje konkurs za finansiranje medija i to smatram vrhuncem bahatosti.

Valjda vam je jasno da je reč o šarenoj laži.

Sklon sam da poverujem da se radi o nameri jer ne verujem da neko može da bude toliko glup da ne vidi šta se sprema. Evo, recimo, ko nam garantuje da će televizije raditi za Novu godinu, da ćemo čuti novogodišnju čestitku gradonačelnika. Svi ćemo završiti na lajavcu. Bez obzira što imam loše mišljenje o novinarstvu u Kragujevcu, nisam baš omiljen kod nekih „kolega“, možda gore nego svi ostali zajedno, konkurs mora da bude raspisan. Uostalom, zakon na to obavezuje.

Slutite li šta će biti sutra sa vama i vašom emisijom, sa radio novinarstvom, sa profesijom na izdisaju?

Radiću dok budem mogao. Možda dvadeseta sezona bude poslednja. Ali radiću nešto drugo. Emisija koju radim sa suprugom Draganom „Kako ti kažeš“ mi je neki putokaz u tom smislu. Život u dvoje u emisiji u dvoje, gde Dragana vodi glavnu reč. Ja više dođem kao di džej. Mislim da kroz dijalošku formu možemo da damo sliku grada u kome živimo. To je za mene radio. Zvučna slika grada.
Sklon sam mišljenju da će kad- tad sve ove silne formatirane radio plej stanice da izgube od običnog gradskog radija koji govori jezikom ulice, koji vam daje sliku dešavanja u gradu u kome živite. na kome možete da čujete ljude iz svog grada. Moja emisja je u tom smislu otvorena. Nije došao ko nije pitao.

(Intervju povodom početka 20. sezone emisije „Iz glave“, objavljeno u „Kragujevačkim novinama“ 25.08.2016.  Miroslav Jovanović)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s