NE ČUJEM DOBRO, RECITE MI OLOŠI ŠTA HOĆETE

Premijer je na popodnevnoj konferenciji za novinare, popularnoj kzn imao svoje zvezdane trenutke. Pomerio je granice koje je i do sada sam upostavljao. Granice načina obraćanja novinarima i gradjanima koji sve to gledaju u direktnom prenosu na gotovo svim nacionalnim televizijama.
Baš u vezi sa tim, pre nekoliko dana, prijatelj koji sve ovo u Srbiji posmatra daleko, sa strane, kaže da premijera i njegove „eskalacije“ jednostavno treba ignosrisati, ne obraćati pažnju na njih.
Recimo, da sam vrlo sklon toj ideji. Ali samo recimo. Jer ostaje i posle svih racionalnih argumenata za ignorisanje jedno prosto pitanje – kako to uraditi?
Naime gde god da se okreneš, koji god kanal da uključiš, koje god novine da otvoriš, naletiš na premijera.

ljuti vucic

Večeras na elektronskim medijima i sutra u novinama sve će biti u znaku reči „ološ“ koju je premijer upotrebio.
O društvenim mrežama da ne pričam. „Je suis ološ“ već se širi uobičajenom, digitalnom brzinom.
Učinio je sve to sa „ološima“ vrlo vešto, kao i sve što čini do sada.
Odavno mi je jasno da je premijer političar s predumišljajem u svakoj reči, svakom pokretu, svakom brisanju maramicom, podizanju naočara, u svakom gestu, pokretu, sve je tako brižljivo pripremljeno. Toliko dobro da ispada spontano. Skoro da je nenandmašan u tome.
Tako je večeras je prikazao navijačke rasprave oko učinka srpskih sportista na Olimpijadi i njihovog političkog opredeljenja, kao još jedan napad na njega lično i politiku koju sprovodi. Većina ljudi koja je videla besnog premijera nije verovatno shvatila o čemu se radi zapravo, jer ono što je pominjao pojavljivalo se na društvenim mrežama, uglavnom po tviteru i fejsbuku.
Tako smo samo nekoliko sati po završetku najvećeg sportskog dogadjaja na planeti dobili „ološe“, kojima premijer neće dopustiti takvo ponašanje, čije ponašanje neće tolerisati. A može, ali, eto, neće i zato i saziva konferenciju za novinare. „Mogao sam da ćutim, ali moj posao je da branim Srbiju!“, reči su premijera koje kod običnog čoveka mogu da izazovu uznemirenost i strah. Pogotovu kod nekoga ko je iznerviran nekim rezultatom napisao neki „gnevni“ post ili tvit. Nešto kao kad opsujete kad naši prime gol ili koš.
Ostaje otvoreno pitanje šta ćemo sa onima koji uopšte nisu gledali Olimpijadu jer jednostavno ne mare za sport. Da li su oni izdajnici. Ako jesu da li su svesni ili nesvesni izdajnici. I šta ćemo sa njima? Gde ćemo sa njima? U koji deo vesti, na koju stranu novine? Da li će i takvima biti posvećena konferencija za novinare ili su za sada ostavljeni po strani pa nemaju razloga da strahuju da li će i njih premijer prozvati zbog patriotske neaktivnosti.
Vrhunac svega bio je u premijerskom pitanju upućenom prisutnim novinarima i svim gradjanima, jer tim redom se i obratio „prisutnima“ na početku konferencije, dakle, sve je eskaliralo u pitanju koje je glasilo: „Recite mi šta hoćete? Šta vi hoćete? Evo, ja ne razumem više, recite mi jednom šta hoćete?“.
To me je podsetilio na onaj trenutak kad vas neko bije i viče: „Pa šta ti je više, šta hoćeš? Šta više da ti dam?Šta hoćeš od mene? Reci, što ćutiš? Dokle da te bijem, kaži jednom?“
„Pusti me na miru! Prestani da se dereš. Neću ništa od tebe.“, možda i pomislite da procvilite.
Ali od siline udaraca, od siline slika premijera koje padaju na nas sa svih mogućih kanala, od siline teške, premijerske grmljavine, teško da će vas bilo ko čuti. Sve i da stignete da nekako progovorite.
Pogotovu vas neće čuti premijer. Jer, premijer, izgleda, kad to hoće, ne čuje dobro. Jednog takvog, gledao sam davno.

2 mišljenja na „NE ČUJEM DOBRO, RECITE MI OLOŠI ŠTA HOĆETE

  1. Politika i politicari su izvan moje sfere interesovanja jer nikad nisam uspela da shvatim sta ustvari hoce izuzev da im je vlast i moc drago uporiste koje nadoknadjuje praznine u strucnosti i vaspitanju.Sportiste uvek podrzavam ponosim sr njima jer su proslavili uspesima ovu malu zemlju Srbiju.Da se vrlo cesto sportisti snalaze bez prave podrske drustva i zajednice je nepobitna cinjenica pa neka se ljuti ko hoce.Govorim kao majka posvecenog sportiste koji bi bez pomoci porodice mogao odmah da odustane.Hvala nekolicini ljudi dobre volje i to je to!Zao mi je ali ovo je klise prica mladih ljudi koji ne bance po splavovima i kaficima nego uporno vezbaju vode zdrav zivot a to PUNO KOSTA…

  2. Reći šta mislim nije baš mudro rešenje.Umesto toga evo priče .Imam siroašnog đaka od 12 godina.Do sada ima preko 50 medalja.Član je reprezentacije Srbije od ove godine.Moja plata je 40.000 din.On meni nije ništa,ja sam mu samo razredni starešina.Sve do sada sam ga uglavnom ja finasirao.Mali je talentovan ali koga to interesuje..

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s