VIDIMO SE U EKSPOZEU

U danu kada su s one strane bare stizale samo loše vesti o porazima onih za koje nikada nismo ni sanjali da mogu biti poraženi, mandatar Aleksandar Vučić podneo je predsednici parlamenta Maji Gojković predlog za izbor članova Vlade Srbije. Tako je završena višemesečno medijsko sapunjanje, mučno razvlačenje i natezanje oko izbora onih koji će činiti (novu) „vladu napretka i prosperiteta“.

Pravo da vam kažem za sport ne marim baš mnogo. Još kao klinac sam pregoreo na par utakmica, par poraza, davno sam digao ruke od svega toga, a kako ide vreme više nemam živaca da gledam utakmice. Mogu da odgledam, recimo, zadnjih nekoliko sekundi basketa ali samo ako vodimo sa nedostžnih 20 razlike. Ili vaterpolo –  može zadnjih desetak sekundi ako vodimo sa najmanje tri razlike. Slično je i sa ostali sportovima. Ova pravila važe i za Olimpijadu koja je u toku.

Kad je u pitanju formiranje vlade, kako reče mandatar, napretka i prosperiteta, stvari su potpuno drugačije. Tu sam jako, čak vrlo jako, zainteresovan jer od toga zavisi moj život, život moje dece, životi svih nas. Tu nemate mnogo izbora. Morate da gledate čak i kad vidite da gubite, da je poraz neminovan, da vam nema spasa.

Ne možete da dignete ruke od života. Kakav god da je, život je da se živi.

citulja
Napredak i  prosperitet, rekosmo, dakle. Jer prethodna vlada, na to me je podsetio bivši i budući premijer, bila je vlada stabilnosti i stabilizacije javnih finansija. A sada, „sada želimo da sa novim entuzijazmom krenemo u nove pobede jer Srbija više ne može da se zadovoljava malim i vreme je da Srbija krene prema vrhu u svim segmentima društvenog života.“, rekao je Vučić. I još je dodao da nas čeka zlatno doba.

I to je to. Kap u mojoj čaši. Ne znam da li zbog Olimpijade ili godina ali sve manje i manje imam živaca, gotovo da više i nemam stomak za svu ovu palamudjevinu, foliranje, prenemaganje, hatalisanje, spinovanje, kako kažu stručna lica, za nove, novije, najnovije vlade, vlade prosperiteta, napretka, entuzijazma.

Jer, kad ovo budete čitali sasvim je moguće da će i dalje trajati rasprava oko ekspozea koji je mandatar čitao odnosno podnosio ko zna koliko sati. Budući premijer je rekao da će probati da stoji sedam sati i čita ekspoze jer smatra da je to njegov „dug prema istoriji“.

Ja, na svu sreću, nemam taj dug. Čak mislim da tako nešto i ne postoji, da je u pitanju umišljeni, lažni dug. Ali dužan sam da samom sebi dozvolim sledeću misao – tolika zaslepljenost sopstvenom veličinom nije vidjena odavno a usudjujem se da kažem i – nikada. Ili ako je zabeležena kod nekih prethodnika ona nikad nije javno izrečena.

Dakle on će da čita i čita a mi ćemo da sedimo i da gledamo.

Znam i kako će to da izgleda: ući će u salu Skupštine, praćen aplauzima, ima da poskaču gotovo svi i da tapšu dok se ne da znak da stanu, onda će da čita, pa će malo da pije vodu, pa će da namešta cvikere, pa će da uzdiše, pa će da priča malo „iz glave“, možda i podigne ton, pa će da bude aplauza, još aplauza, pa još i još aplauza, on će opet da pije vodu, uzdisaće, teško i značajno, opet će da čita i na kraju kad bude završio biće najduži aplauz, po prvi put u srpskoj istoriji, ne samo parlamentarizma, da izvinete na izrazu, nego uopšte u burnoj i tragičnoj istoriji srpskog naroda i svih naših naroda i narodnosti bez obzira na njihovu versku, rasnu, nacionalnu ili LGBT ostrašćenost.

Aleksandar Vučić čitaće rukom, na karo papiru, pisani ekspoze sve dok se svako od nas ne bude video u tom dokumentu.

Vidimo se u ekspozeu. Kao u nekoj kolektivnoj čitulji. Jer, ekspoze je upravo to – naša zajednička fotografija koja će jednog dana, kada budu raspisani novi izbori, biti naša čitulja. Na nekoj od strana pri kraju novine odštampaće, preko cele strane, kako i pripada, o našem trošku zajedničku čitulju -naš prinudni zajednički selfi i neki prigodan tekst tipa „sa dubokim bolom i tugom obaveštavamo preživele gradjane sa fotografije da sve što je pisalo u ekspozeu više ne važi.“

Biće to, kažu, za četiri godine. Evo, obe ruke dajem, biće za možda godinu ili dve. Biće to samo mrtva slova na papiru.

Do tada, dok ekspoze bude trajao, dok i od njega ne dignu ruke kao što su to rade sa svima nama, živećemo zlatno doba.

Ali rekoh vam malopre, kakav god da je, ma i da je zlatan, život je da se živi. Ne možete da dignete ruke od sopstvenog  života. Dok traje.

Jeste, kratak je, ali sve se nešto mislim, život ipak traje duže od ekspozea.

 

(“Kragujevačke novine“, 11.08.2016.)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s