JOJ TUBE STRIMOVANJE BUDŽETA

Gledanje rasprave u Skupštini o budžetu, preko interneta je jedno sasvim novo iskustvo, pogotovu kad sednicu napuste predstavnici opozicije. To može da vam u potpunosti ispuni dan. Ležiš ili sediš, srčeš kaficu, držiš tablet ili lap top ispred sebe, neki put dobaciš nešto onome na ekranu, šta te briga, da neće možda da te čuje pa da ti replicira – pa to je milina.

Ma, nema ništa lepše od skupštinskog striminga. Sit se ispričaš i to kad god hoćeš. Nisi ograničen vremenom, čak ni predsedavajući ne može da te opomene ili oduzme reč. Ne može ti niko ništa! Možeš da pauziraš striming, da prekineš, pustiš… Jači si od opozicije. Jači si od demokratije!

Osim, naravno, supruge.

Zato najozbiljnije shvatite sledeći savet: nikad, ali nikad, baš nikad ne komentarišite glasno skupštinsku raspravu o budžetu čak i ako ste sami u sobi. Možda vas ne čuju oni na Jou Tube ali će vas sigurno čuti supruga u susednoj prostoriji! A onda nastaje pakao! Joj Tube.

Tornado iznenada uleće kroz vrata i rasprava o budžetu, pitanje para, pustih para, bez unapred pripremljenih materijala, seli se u vašu sobu. Tu vam ni daljinski ne može pomoći!

„Koliko čujem razumeš se u ovu raspravu oko budžeta!“, zavija hladni vetar oko vas.

„Šta ima tu da se razume, svima je jasno o čemu se radi!“, odgovarate naivno.

„Pa ako ti je jasno o čemu se radi, ako razumeš šta rade oni tamo na televiziji što te ne čuju, onda ’ajde da te vidim. Ako si toliki stručnjak, ako se baš toliko razumeš, što ne napraviš budžet za ovu kuću!“

„Daj olovku i papir!“, biće vaše poslednje, samouvereno, izrečene reči.

Pa, ne, stvarno, na prvi pogled sve je tako prosto. Šta ima tu da se praviš pametan, nema tu neke velike mudrosti: imaš prihode i rashode. Štos je da ti rashodi ne budu veći od prihoda! I nije neka nauka, a?

Nije nauka, nije prijatelji moji. Mnogo više je od nauke! Muka od nauke!

Posle samo nekoliko minuta postaće vam jasno da pravljenje budžeta nije uopšte tako lako, tako televizijski lako. Spoznaćete svu mudrost stare izreke koja kaže – svakom je njegova muka najteža.

Probao sam, nije da nisam, zato ovo i pišem. Već na prvom koraku, po pitanju prihoda, priliva planiranih sredstava, suočio sam se sa poražavajućom činjenicom: svi moji prihodi su neizvesni, pod znakom pitanja. Siguran priliv sredstava jedonostavno ne postoji! Suva reka, u dve reči.

Naravno, izudarao sam ja meni razne cifre, napravio sam ja kolonu prihoda, napravio sam stavku prihoda.  Problem je što je i meni jasno (o ukućanima, toj večitoj i uvek nezadovoljnoj opoziciji na čelu sa suprugom, da i ne govorim) da je više u pitanju nešto što bi se moglo nazvati – ljubiteljski priliv sredstava“ iliti „lista želja za sledeću godinu“.

Sa rashodima stojim mnogo bolje. U stvari, mnogo gore. Još gore, najgore. Da budem iskren do kraja, ne stojim uopšte. Pao sam pre nego što sam ustao. Rashodi su mi ispred nosa: uključen lap top – znači struja, kafa koju polako srkućem – voda, znači, cigare, puste cigare, samo dobro otvorite oči i pogledajte ispred i oko sebe – rashodi su svuda oko vas. Koštam sebe dok sedim, stojim, hodam, dišem, koštam sebe i dok spavam! Plus žena, plus deca, ta opozicija koja uvek ima primedbe.

Dok me polako hvata užas budžetiranja kroz praznu glavu mi odzvanja – „Rashoda mi puna glava, mogu da budu opasni! Šta da radim da ih sredim? Kako da ih rasporedim?“

Nema pomoći, shvatam i nemoćno dižem ruke.

„Nema šanse da napravim budžet za celu godinu!“, priznajem glasno.

„Ne možeš ti da napraviš budžet ni za vikend. Ma, ne možeš da dobaciš ni do pijace a ovamo znaš da pričaš, znaš drugom da zameraš. Što kažu, ne znaš u pare i to ti je!“

Dobijam opomenu, oduzima mi se reč, papir, olovka, menja se program na teveu. Tako mi i treba. Bolje da sam ćutao!

Nisam ja za budžet. Izrada budžeta je za pametne, stručne ljude. Planiranje prihoda i rashoda za jedan grad, to ne može da radi svako.

To mogu samo ovi na Ju Tjubu i to ne svi. Samo oni strimovani. Oni drugi, oni koji ne mogu da „dobace“ do suštine budžeta našeg malog mista, kao recimo predstavnici opozicije  – ZZŠ i SPO prvo se bune, pričaju da nisu imali dovoljno vremena da prouče materijale pa na kraju napuste zasedanje Skupštine.

Pazite, nije da nisu imali materijal: sednica je zakazana 18 sati pre početka održavanja a materijal dat odbornicima na razmatranje na samoj sednici. Ko je hteo, znači, mogao je. Ali lakše je linijom manjeg otpora.

Ili što bi rekao gradonačelnik, Radomir Nikolić: „Kad se student ne spremi za ispit najlakše mu je da ne izadje na ispit.“

A većina pametna, sedi ispred lap topa, ćuti i gleda preko striminga Skupštinu. Tu, medju tih čak 73 korisnika striminga u jednom trenutku, tu sam sad i ja – opametio sam se.

I ostao sam do kraja, ostao sam sam na tom strimu koji svi ste napustili i predali bezvoljno.

(„Kragujevačke novine“, 22.12.2016)

JUTRO POSLE ŽURKE

Jedno jutro imali smo para taman za dilemu: neke jeftine cigare i burek ili Marlboro!

Sorga, Raus i ja. I koliko se sećam još samo Živac.

Jutro posle žurke se ne deli sa svakim. Zato nas je bilo malo. Ostali su otišli tokom noći, one koji nisu hteli da odu Sorga je isterao vreme tako da smo bili mirni. Mi „naši“, sami.

Stan je bio u haosu, žurka je trajala već drugu nedelju, ali kuhinju smo držali na nivou.

Kuhinja je zakon. Mislim, možeš na žurkama da spavaš gde hoćeš i kako hoćeš, spavali su i po kadama i na terasama, vidjao sam svašta, radio sam svašta, ali kuhinja…

Kuhinja je sveto mesto svake žurke. Jer, posle celog tog noćnog haosa, jurnjave po sobama, hodnicima, ulazima, dvorištima, treba ujutru sesti za sto. Biti čovek!

Bez obzira kolika si svinja bio cele noći!

Kafa, čista piksla, neka klopica, cigare, ne treba mnogo da bude sve kako treba.

I tako, posle još jedne lude noći, kad smo istresli džepove imali smo taman za dilemu!

Da li da jedemo, doručkujemo burek i kupimo neku krdžu od cigara pa da se pogušimo ili da kupimo Marlboro i prodišemo kao ljudi. Kafu smo imali. Ali, šta da radiš sa kafom bez cigara. Bez dobrih i jakih cigara koje su ti potrebne posle žurke.

Stajali smo na terasi, grejalo nas je jutarnje sunce, imali smo cvikere  – oči su posle žurke osetljive – i gledali preko puta. Dole, odmah do ulaza u fabriku, jedna do druge bile su buregdžinica i trafika.. Radile su komšije, samo što je prošla gužva od jutarnje smene radnika.

Živac je bio za cigare, taj bi jeo duvan za doručak, ručak i večeru, pravo da vam kažem.

Raus je više bio za klopu jer nije bio pušač, više je pućkao, ali je frajerski rekao: „Kako vi kažete!“

Ja sam hteo i jedno i drugo, kao i uvek u životu, mada sam znao da ne može. Moglo je samo jedno. Ili cigare ili burek.

Onda je Sorga, u stilu tibetanskih mudraca, presekao i rekao: “Jebi ga, kad nema nek’ ima! Marlboro!“

Računao sam i tad a i sad, malo je ali dovoljno stariji od mene, više je udarao od mene, neka bude kako on kaže.

Raus se, naravno, nasmejao ali je klimnuo glavom.

Živac je samo slegnuo ramenima u stilu  – ja vam pričam od početka, ne znam zašto gubimo vreme oko glupih dilema. Vrištao je u sebi.

Bio sam najmladji, dakle znalo se ko ide po duvan.

I tako posle par minuta eto ga na stolu Marlboro!

Na tamno braon, lakiranom stolu bez stolnjaka. Jer, stolnjak se lako i brzo prlja. Zato ga za vreme žurki lepo složite i sklonite u  špajz ili regal. I čuvate da ga stavite na „svoje“ mesto pre nego što se konačno roditelji vrate u gajbu.

Eto i kafe!

Za toliko smo imali u šteku. Štek je važan, na njega treba na vreme misliti.

Sorga, Raus, ja i Živac koji je skidao filter i pušio Marlboro onako kako je navikao da puši Drinu bez filtera. Koje više  nije imao.

Pušili smo Marlboro pili kafu i nije nas bilo briga što smo gladni. U stvari, lažem, nismo bili toliko gladni koliko pomalo mamurni i mnogo žedni!

Ali ni to nas nije brinulo. Dan je tek počinjao. Pred nama su bile kafane, kafići i pripreme za veče, za žurku.

A tu smo bili dobri, dobro, bili smo izvrsni.

Nemalo se, ali bili smo talentovani i naporno smo radili.

Tako se i zato se imalo i za Marlboro. I to onaj što je imao miris kad povučeš prvi jutarnji dim.

Onaj Marlboro što vadi šlajm iz pete.

 

(Kragujevaćke novine, 03.11.2016)

ZAŠTO JE SMRKLOST ZAVRŠILA U NJUZ NETU

Pre nekoliko dana, kada je premijer briljirao svojim izjavama o porodiljama i silnim parama koje one „otimaju“ iz budžeta naše napaćene domovine, napisao sam na fejzbuku kratak status. Samo dve reči: Porodiljska mafija.

To je zapalo za oko Marku Dražiću iz redakcije Njuz neta, znate one što izmišljaju vesti i zbunjuju narod više i od vlasti, pa je „raspisao“ status i napravio tekst pod naslovom – Vučić najavio hapšenje „trudničke mafije“. Napisao ga je u najboljoj tradiciji srpskog satiranja, što kažu, a završio sjajno: „Najstrašnije je što su članice ove organizovale grupe vrbovale i mlade devojke da im se priključe. Posedujemo informacije da su im tokom tajnih sastanaka otkrivale koji su im sve papiri potrebni da bi se prijavile za porodiljsko bolovanje, kao i na koji način mogu pre isteka da produže bolovanje za još mesec dana.“, rekao je Vučić.“ Urnebes.

Na kraju me je čak i potpisao kao koautora teksta. Nije se sve ovo slučajno dogodilo baš sada,  ja sam, znate, sujeveran čovek, isuviše toga sam preturio preko glave. Jer, baš ovih dana „pada“ tačno dve godine od kako sam nameravao da počnem sa ponovnim izdavanjem „Smrklosti“, porodičnog magazina za sumračna stanja, nešto kao Njuz net samo na papiru. Ništa nije slučajn. Tako vam je  i ovo što sam završio u „Njuz netu“. Bolje rečeno – tako je „Smrklost“ završila u „Njuz netu“.

Za one koji su se kasnije uključili, svojevremeno sam, u ona Slobina vremena kad je bilo zajebano doći i do papira a kamoli do štamparije, uz pomoć par prijatelja, da ne nabrajam sad imena zaboraviću nekog, izdavao „Smrklost“ – tamnu stranu svetlosti – prvo kao fanzin, pa kao obrnutu stranu nedeljnika „Svetlost“ i na kraju kao (porodični) magazin.

Posle nam dosadilo, radili smo druge stvari, iste ali u drugoj formi ispostaviće se kasnije, ja sam nešto petljao po netu, fejzbuku, ali nije mi se dalo. I rekoh vam, nameravao sam, pre dve godine da napravim još neki (papirni) broj ali to se nije dogodilo jer je u toku priprema umro Radovan Šarenac. A znate kako, bez korektivnog faktora posao vam ne valja. Šare je bio moj korektivni faktor.

Fotografija Miloša Ignjatovića ( Iz ciklusa „Bečenje“)

Za moju „najnoviju izdavačku nameru“ saznao je od Pikca kod koga je poslednjih godina nadgledao štampanje mnogih knjiga. Čim je čuo, znao je šta treba da radi. Nije čekao da ga zovem,  pitam, napravio je špiglove i pozvao me da se vidimo, isplaniramo raspored strana pa da „čukamo“, pravimo budalaštine, tupiranja i sve ostalo što se podrazumeva.

Objasnio sam mu jednog jutra uz vodku šta sam hteo. Hteo sam da napravimo parodiju parodije a time u stvari „običnu“ novinu. „Vratiću „Smrklost“ sa tamne strane svetlosti na svetlu stranu smrklosti“, pričao sam mu. Jer, od vremena kad sam objavljivao „Smrklost“, kao „iskrivljeno, deformisano doživljavanje spoljnjeg sveta, aktuelnih dogadjaja i odnosa, stvari i zbivanja, stanje u kome je sve nestvrano i izopačeno kao u nekom snu“, što sumračno stanje zaista i jeste, pa do danas, stvari su se promenile. „Smrklost“ je ostala ono što je i bila ali su sve ostale novine, i ne samo novine, postale „iskrivljene“ ili počele da se približavaju toj granici „deformisanog doživljavanja spoljnjeg sveta“. Vreme je bilo da „Smrklost“, izadje iz tog društva u koje je upala bez svoje volje.

Šaca je razumeo šta hoću, rekao mi da sam dosadan, da ga ne davim, nego da napravimo raspored strana. I vrlo brzo uradili smo gotovo ceo broj. Eno su, bele strane prepune beležaka, crteža, naslova, negde na stalaži, uredno spakovane da nikad ne budu odšampane. Jer bez Šareta to ne mogu, niti hoću, da radim. Bilo bi besmisleno.

Eto vam zašto nije slučajno da je moj fejzbuk status „Porodiljska mafija“ baš ovih dana završio u Njuz netu. Sve te besmislenosti imaju smisla i nekako su, što bi rekao Šare, debelo povezane. Jer, kao što smo mi u Kragujevcu, pre tridesetak godina, štampali „Smrklost“ u isto vreme dok su gotovo istu stvar u Splitu radili momci iz „Feral tribjuna“,  tako danas istu ideju samo u drugom formatu rade ovi frajkani iz Njuz neta. I dobro im ide.

Da je živ Radovan bi im možda našao neku manu. Korektivni faktor je potreban i uvek ga vredi čuti, neki put i poslušati.

Ja ga, recimo, i posle dve godine od kako je otišao, čujem svakog dana.

P.S.
Kada je otvorio nalog na fejzbuku, ili je to uradio neko u njegovo ime, Šare je napisao je da radi u „iz glave“. Radovan je jedan od retkih, koji je imao pravo na tako nešto.
Bio je „najdeblji“ od svih.

ZAŠTO SU NAM DECA ZABRINUTA

Deca su naše najveće bogatstvo.

Deca su naš najveći trošak.

Deca su naša najveća radost.

Deca su naša najveća briga.

Mogao bih ovako danima da nabrajam, jer zaista deca su centar našeg sveta. Barem tako treba da bude. Mislim, što se mene tiče, tako je.

Ali ima nas raznih. Eto, ove nedelje, neki odrasli, stariji i mahom džangrizavi i nezadovoljni ljudi u ovoj zemlji, sigurno ste primetili, bave se recimo legendarnim pitanjem 5. oktobra, izneverenim očekivanjima a oni „ekstremniji i hrabriji“ analitičari naših propalih dana hvataju se u koštac sa velikom misterijom (ne)postojanja 6. oktobra,  zaboravljajući da je ovo dečja ili ako više volite dečija nedelja. Uglavnom, sedam dana posvećenih deci.

Meni je to pitanje, ta tema nekako važnija – na kraju krajeva deca su važnija od svih tih izandjalih priča o petokotobarskim (demokratskim?) previranjima.

Slogan pod kojim se ove godine obeležava nedelja posvećene deci je zanimljiv – „Neću da brigam… Hoću da se igram“ – ali, rekao bih skromno, promašaj. Onaj ko ga je smislio izgleda da odavno nije video decu. Ili je mislio baš na bebe i dečicu predškolskog uzrasta. Potrudio se, nema tu šta da se prebaci, ali, uskliknuo bih komentatorski – Omašić. Jer, šta ćemo sa malo starijom decom, školskog, srednjoškolskog uzrasta, šta ćemo sa studentarijom, na kraju krajeva šta ćemo sa svima nama – svi smo mi nečija deca.

Zar zaista mislite da je deci do igre. Pogledajte svoju decu.

Naša deca su zabrinuta i nešto mi ne liči kao da im je baš do igre.

Zašto su naša deca zabrinuta?

Pa, stavite se u njihovu kožu. Nemojte samo da slušate EKV – pogledajte sebe očima deteta, stvarno to uradite.

Šta ćete čuti?

Šta ćete videti?

U najboljem slučaju sredovečni bračni par koji vodi „zabrinute razgovore“.

„Kako ćemo?“

„Ne znam, nemamo više.“

„A nemamo od koga ni da pozajmimo.“

„Nemamo, a što je najgore detetu sutra treba da damo za onaj rodjendan što ide.“

„Ne znam, nisam pametan.“

Da li bi, da ste dete koje iz druge sluša ovakav razgovor, bili zabrinuti?
Šta? Kažete da nije tako kako izgleda?  Da se ne lažemo – ne da je tako kako izgleda nego je još i gore. Našoj deci je to jasno. Zato su nam deca zabrinuta.

I baš zbog toga, možda, umesto nedelje posvećene deci, treba napraviti nedelju posvećenu roditeljima. Ta nedelja, „Roditeljsku nedelja“ i to pod istim sloganom „Neću da brigam… Hoću da se igram“ bila bi pun pogodak.

Umesto radionica za decu „Pružam ti ruku“ treba, recimo, ovako na prvu loptu, napraviti radionicu za odrasle pod nazivom „Pružam ti račun – pružam ti reprogram“, naučiti roditelje kako da sebi i svojoj deci obezbede barem još jednu šansu za koliko – toliko bezbrižnije dane.

Okrugli sto na temu „Igra kao sredstvo edukacije“ predvidjen za decu treba zameniti edukativnim multimedijalnim programom za roditelje pod nazivom „Muka kao sredstvo edukacije“. Naučiti roditelje kako da se izbore sa svim svojim mukama a da njima ne opterećuju svoju decu. Objasniti roditeljima da pričaju što tiše, da o problemima pričaju kad deca nisu pored njih, kad negde bacaju bleju, šta god to značilo.

„Susret prijatelјstva“, „Roditeljski škrab“, „Dan otvorenih vrata“, takmičarske igre za roditelje sve to treba ubaciti u program kojim bi se obeležila „Roditeljska nedelja“.

„Roditeljsku nedelju“ treba obeležiti svuda u svetu ne samo u Srbiji. Nisu samo naša deca zabrinuta, sva deca ovog sveta su zabrinuta. Eto prilike da počnemo prvi pa da stavrno i ozbiljno, kako i kažu povodom njihove nedelje „pažnju javnosti skrenemo na prava dece“, da zaista „obavežemo svet odraslih“, da sebe obavežemo i deci obezbedimo bezbrižno detinjstvo i mladost, da im obezbedimo budućnost koju smo izgubili, koju ionako mi nemamo.

Naša deca gledaju nas zabrinute, brinu se za nas. I što je najgore, jer naša deca su inteligentna, pametnija su od nas, zabrinuta su za sebe. Priznajmo sebi, deca koja imaju ovakve roditelje, deca koja imaju ovakvo društvo, deca koja imaju ovakav svet, moraju da budu zabrinuta za svoju budućnost.

Mi smo najveće dečije bogatstvo.

Mi smo najveći  dečije trošak.

Mi smo najveća dečija radost.

Mi smo najveća dečija briga.

 

(„Kragujevačke novine“, 06.10.2016.)

Zašto uglavnom ćutim sa ćerkama

Čitao sam, ko zna čije i ko zna koliko autentične, tekstove – savete koje su pisali, navodno, roditelji svojoj deci. Uglavnom očevi – ćerkama. Znate već te tekstove tipa – šta vam nisam rekao , šta vam nisam objasnio, šta nisam stigao…

Čitao sam pažljivo, video da su se mnogi čitaoci potresli, raznežili i gotovo rasplakali nad rečima brižnih roditelja. A neki tekstovi su kaže „zapalili“ internet. Decu su, koliko vidim ostala hladna.

Čitao sam opet, još pažljivije, pokušavajući da nadjem neki savet koji bih prihvatio i preporučio „svojim slučajevima“. Imam, naime, dva, potpuno različita „slučaja“. Imam dve ćerke, imam sve što sam želeo u životu.

Medjutim, svi ti tekstovi, sva ta pisma, silni saveti, meni je to uglavnom proseravanja roditelja koji su uplašeni, više za sebe nego za svoju decu.

I onda,  kao što to obično biva kad tražiš jedno nadješ drugo, naletim na fotografiju koju vidite gore. Snimljena je je pre jedno 6 – 7 godina na moru. Njih dve su tražile da šetamo. O.K. pristao sam, šetali smo, stigli posle jedno pola sata gde su one htele – da gledaju zalazak sunca.

Sećam se da sam sedeo na nekoj steni i izdisao svoje cigare dok su one desetak metara dalje stajale, gledale „svoju romantiku“, malo pričale, više ćutale. Nisam mogao da ih čujem i da sam hteo pa sam ih slikao na kvarno, da ne vide.

Gledam danas ovu sliku, gledam svoje ćerke, i onda i sada, kako stoje pred ovim morem (od života) i mislim se nešto: moje da pokušam, koliko još mogu i koliko stignem, da im osvetlim put.

Bez proseravanja.

NI DRUGIMA NIJE LAKO

U Srbiji se živi teško, to je jasno svakome, čak i onome  ko priča i hatališe da se živi bolje nego lane u odnosu na isti period prošle godine. Svaka priča o boljem i lakšem životu, kod običnog čoveka, a pre neko veče i kod svakog i (ne)disciplinovanog pretplatnika javnog servisa, izaziva prvo zabrinutost a onda i iznenadne i nekontrolisane napade smeha ili izlive negodovanja. Direktno u mali ekran našeg prijemnika.

Gostujući u emisiji Oko, premijer kao da je čuo gledaoce, trudio se da ih ubedi u istinitost svojih reči, mahao da rastera muve, skidao cvikere, brisao znoj sa čela, ponavljao da će naši teški životi biti bolji i da će koliko za dve godine, ma i manje, do kraja 2018. godine, plata u Srbiji biti 500 evrića. A za 20 godina bolje da vam ne pominjem. Ali negodovanje je bilo sve glasnije, čuo se i smeh, pa se premijer u jednom trenutku okrenuo anfasno i obratio pravo u kameru.

„Ako mogu samo da vas zamolim za malo pažnje, oprostite, molim Vas. Hvala na razumevanju!“, čuo sam premijera, dok je gledao pravo u mene.

Uplaši se čovek tih tehnologija, prvo sam se uhvatio za daljinski, ali mi neki djavo nije dao mira i ja ne promeni kanal. Nekoliko trenutaka kasnije sam odahnuo. Shvatio sam, premijer se nije obratio meni (ili vama) nego kamermanima u studiju koji „nisu pazili na času“.

Moji anonimni izvori tvrde da su kamermani, dok je premijer hatalisao, prvo počeli da se raspravljaju a onda i smeju. Jer, baš u trenutku kada je premijer pominjao platu od 500 evrića, sudija u Španiji svirao je kraj utakmice, kamermani su shvatili da su „prošli listić“ i uzeli 560 evrića. Kad je premijer zamolio za malo pažnje oni su se, koliko su mogli, mučenici srećni, utišali.

Pokazali su mu listić posle emisije. Premijer im je čestitao, palo je uzajamno izvinjavanja i mir, mir, mir, niko nije kriv.

„Život je težak, moramo da se vadimo na kladionicama.“, rekli su kamermani.

„Biće bolje, sad je teško ali biće bolje!“, rekao im je premijer.

Ako je za utehu ni drugima nije lako. Svuda se živi teško.

Evo, recimo, kamermani garantovano nisu čuli, u Australilji gase jedne dnevne novine i ostavljaju samo nedeljno izdanje. Ove godine 600 ljudi je ostalo bez posla a morali su da prodaju i štampariju. Nekada je dnevno izdanje imalo 400 strana (nije štamparska greška) a sad su spali na jedva 200. I to jednom nedeljno.

U Australiji su zabrinuti. Kažu, hoće narod da zaglupi ako propadnu novine, ako počnu da se gase štampani mediji i sve spadne na internet, zanimljive, šokantne i ostale klikabilne sadržaje. Bez pravog istraživačkog novinarstva, bez istinitog informisanja gradjana otvara se ogroman prostor za laži i manipulisanje.

Mi smo, ako je, još jednom, za utehu, u toku sa svetskim trendovima. Eto, pre nekoliko dana jedna telefonska novina je objavila vest da će izdavačka kuća „Andrićev venac 1“ objaviti knjigu „Najveće misli Tomislava Nikolića“ i to u tvrdom povezu na 846 strana. Bogato dakle, a kako i ne bi kad će njeno štampanje sponzorisati Fondacija Supruge Predsednika.

I bez obzira što je na dnu strane velikim slovima pisalo „Ovo su izmišljene vesti koje služe samo za zabavu“ svi su poverovali u vest, verovatno i oni kamermani, primili se kao saučešće pa je krenula uobičajena rasprava po društvenim mrežama na temu da li su nam potrebne „Mudrolije iz Bajčetine“ i koliko dece može da se nahrani od para bačenih na štampu hladnih misli iz Tomine tabarke.

Tako vam je to, ima nas raznih, nepismenih, lakovernih ali ako je, još jednom za utehu, takvih je najviše u Americi. Tamo gde je ovih dana premijer. Najmanje 30 miliona njih ne zna da čita, nepismeni su, skoro dvadeset odsto njih ne zna gde je Ukarjina, mešaju Siriju i Srbiju, a premijer treba nešto tamo da im priča. Koga da ubediš kad oni ne veruju ni vremenskoj prognozi, plus su ubedjeni da Hilari Klinton ima neku tešku boleštinu. Lakoverni i izmanipulisani Amerikanci. Nije ni čudo da novine po svetu uveliko pišu da je Amerika jedna velika „zaglupljena demokratija“.

Šta da vam kažem osim da podsetim, ako je, ko zna koji put, za utehu, daleko smo mi od Australije, Amerike, daleko smo od demokratije pa i od zaglupljivanja. Mi jesmo upali u zaglup, što bi rekli ovi što strpljivo čekaju da im se otvori Prozor 10, živimo teško ali evo, premijer kaže, biće bolje, koliko sutra a za 20 godina da ne pominjem. Ili kako to reče na teveu slučajni gradjanin iz Bele Palanke: „Biće bolje, biće posla, kako Vučić kaže za jedno pešes meseca.“

Do tada, razmišljam da odigram neki listić, onako kamermanski, dugo nisam, skoro četiri godine. A nikad se ne zna, za sto kinti možda me ošajdari par stotina evrića.

(„Kragujevačke novine“, 22.09.2016.)

MALO MI MOJE MUKE…

Navalili ovi sa sa televizija i novina, tačno me znaju, kao i većinu vas, navalili kao blesavi da bacaju koske. Zanose nas, da glodjemo i balavimo. Gde god da proviriš lepo servirani slatki zalogaji. Sve i da nećeš da zagrizeš barem ćeš da onjušiš. A kad osetiš miris sveže bačene koske teško ti da okreneš glavu na drugu stranu. Na svoju stranu, na svoju muku.

I tako sad na svu ovu moju muku, recimo, treba da mislim što se i kako se Bata Santos, poznatiji kao Bratislav Gašić, za prijatelje Bata ktitor, našao naslikan na zidu u Crkvi svetog Jovana, na brdu Bagdala iznad Kruševca. Sa sve bratom mu Bobanom. I sad ajde da mi tu kao nešto kažemo, napišemo, komentarišemo po mogućstvu duhovito, a kako bi drugačije.

Gledam po društvenim mrežama, pa to se diglo sve, na prste obe ruke, pišu se komentari, postovi, tvituje se, duhovitost cveta na sve strane, a naravno uključeni su i svi nelicencirani fotošopovi koje svaka poštena kuća u Srbiji ima. Eto ga Bata u svim mogućim kombinacijama. Čas mu u ruci neka maketa crkve, čas mu u ruci helikopter, ma nenadmašni smo u sobnom kritičkom posmatranju zidnog slikarstva. A i šire, ljudi i pojava u našem napaćenom društvu.

I šta sad ja na ovu muku da kažem. Šta me briga što je Bata Santos, za prijatelje Bata ktitor, pričao sam vam da ga tako zovu pa mi niste verovali, izašao na fresku. Bata finansirao izgradnju crkve pa su ga i stavili na fresku. Finansirao je i kampanju SNS pa mu dali samo neku šarenu diplomu viteza. Bruka živa. Da im nije bilo Bate ne bi ništa uradili, ma ni televizor ne bi kupili a kamoli televizije.

Crkva je, koliko god to se činilo nemogućim, poštenija.

Bata je, uostalom, malo dete za onog iz Čačka što je na fresku turio i sebe i celu familiju – i deci i ženu i svi čuče u nekom čamcu koji ih vozi negde gde je sve po njegovom. Sad smeta Bata na zidu crkve a ne smeta Arkan – a ima ga koliko hoćete.

Jednog dana i predsednik Nikolić će valjda da bude na zidu crkve. Pa i supruga Dragica, što da ne? Red bi bio. Grade crkvu već nekoliko godina, finansiraju. Eno, i njih turilo u novine, na naslovnu.

Ma, kažem vam, imamo mi tih na freskama koliko hoćete. Na svu ovu muku slutim da će toga tek da bude. SPC – Srpska Profitabilna Crkva gleda na sve ovo blagonaklono. Prima novac, uredno ga slaže, bez računa naravno, blagosilja, prašta, miropumazuje. Nego, ne ulazite u crkve pa (možda) ne znate. Ne morate ni u ovu, u Kruševcu, da ulazite ako vam smeta Bata. Ali sad kad je izašla slika u novine, kad je bačena koska ajd’ da balavimo i glodjemo.

Stvarno, na svu ovu muku, samo mi još fali Bata i njegov bata.

Ili, recimo, Mile Dodik. Hoće čovek referendum, ceo region se zapalio, hitni noćni sastanci po Beogradu, plus jedan sastanak premijera sa najbližim saradnicima na tajnoj lokaciji, pa dolazak delegacija iz Srpske, pa dolazak federalnog predstavnika Hrvata, dijalog do dijaloga, priča se, traži mirno rešenje.

Jer, posle dvadeset godina ponovo sam počeo da slušam o ratu. Jedan stručnjak nije hteo da  upotrebi baš tu reč, reč rat. Rekao je da postoji mogućnost nove havarije na ovim prostorima.

Raspalila se rasprava o referendumu, gore vatre na sve strane a retko ko zna o čemu se radi, zašto i čemu referendum uopšte. Na internetima komentari, tvitovi, fotomontaže, mišljenja, osude, pohvale. Jedan se lepo javio i objasnio na fejsbuku šta čeka sve one koji bi ponovo u havariju, koji bi da ratuju. Nadjite pa pročitajte. Ukucajte – „status koji je zapalio internet“ i sigurno ćete naći nešto na tu ili neku sličnu temu što će baš lepo da vam dodje ako nemate preča posla, ako nemate svoju muku.

Onogo špijuna, mirnog komišiju iz kraja, bolje da ne pominjem. Jer, Čedo će možda i da se nagodi sa državom. A kako ja na svu ovu moju muku da se nagodim?

Kako da se nagodim, ako ne sa državom, onda barem sam sa sobom.

Meni je, na ovu moju muku, sve ovo previše. Bušan sam kao sito, curi na sve strane, stavim prst na jednu rupu a ono počne da curi na drugu. A imam samo deset prstiju. Treba mi još jer rupa ima koliko hoćeš. Na jednu kosku barem tri rupe.

Ali šta sad da vam ja pričam svoju muku. Malo vam vaša nego vam još i moja fali.

(„Kragujevačke novine“, 06.09.2016.)

DANAS JE SMEH OPET HRABROST

Emisija „Iz glave” nastala je kao pobuna protiv represije koja je vladala devedesetih godina u Srbiji, naročito kada je reč o medijima. Nažalost, pošto je smeh kao ključ svega, a smejati se danas opet je čin hrabrosti, izgleda da se vraćamo, ili smo se već vratili, u nesrećne devedesete

Kada radio emisija autorsko-voditeljskog tipa potraje pune dve decenije i to u vremenu sveopšte društvene tranzicije, što će reći – pretumbacije, to je već antologijska priča. Takvo trajanje s neprestanim visokim rejtingom slušanosti, postigli su Miroslav Miletić i njegov patent „Iz glave”.

Najbolje bi bilo kad bih stvarno imao 20 godina, kao i emisija, ali nemam. Imam 55 godina. Neki bi rekli da sam zreo za penziju, ali ja bih se još otimao. I otimam se nekako

 „U ovom trenutku ja stvarno ne znam da li je dvadeseta ili koja već sezona emitovanja. Nisam uopšte u tom „jubilej“ fazonu. Tako je to valjda kad se seliš. U prošli petak sam emitovao emisiju na Radiju 9, a u ponedeljak sam počeo na Radiju 34. Selidba k’o svaka druga, neke stavre stvari nosiš, neke bacaš, neke nove ubacuješ. Morao sam da menjam džinglove, najave emisija, hiljadu nekih stvari koje te okupiraju, pa zaboraviš na jubilarni trenutak.“, kaže Miletić.

Je li to kao u životu – što više odmiču godine, rođendan i su sve skromniji?

Nikad nisam pridavao značaj tim ciframa. Bilo je i deset godina emisije, bilo je i petnaest, ali ove godine me nekako sve zajedno stiglo. Poklopilo se 35 godina bavljenja novinarstvom i 20 godina emisije. I onda, hteo, ne hteo, malo te brojke pritisnu. Ne u smislu ala sam mator, koliko dugo radim, nego osećaš teret koji ne bi voleo da nosiš. Ali ja nemam taj problem. Ne dižem ništa teže od kašike.

To liči na penzionerski odgovor, ali vaš duh ne deluje ostarelo.

Godine mi ne znače ništa. Svestan sam ja njih, daleko da ne mislim o tome, ali u nekom duhovnom smislu ja sam prestao da rastem odavno. Jednom sam pričao sa Đanijem, poznatim kragujevačkim zlatarom, pa smo se dohvatili baš te priče. Kaže mi Đani: „Ja kao da i dalje imam 25 ili 30 godina. Mislim u duhovnom, kreativnom smislu. Nekako sam se zaustavio tu i ne mrdam.“ Ja mu kažem da je isto i sa mnom. Jedva da sam ušao u punoletstvo. Najbolje bi bilo kad bih stvarno imao 20 godina, kao i emisija, ali nemam. Imam 55 godina. Neki bi rekli da sam zreo za penziju, ali ja bih se još otimao. I otimam se nekako.

Nekom vrstom otimanja sve je i počelo pre dvadeset godina. Je li tako?

Emisija „Iz glave“ je stvorena namerno, kao što u jednom džinglu kaže da je „radijsko delo s predumišljajem“. Ali predumišljaj je nastao spontano. Negde 1996. godine, u vreme kad nigde nisam mogao da radim, nigde da objavljujem tekstove, kad sam bio pod ledom jer „nisam bio dobar”, vlasnik radija 9, Soni mi je dao ’leba u ruke i pustio da radim. Sedeo sam na vrh Gradskog doma, gledao u zgradu opštine i Dom samoupravljača, gde su sedeli socijalisti. Bili su vlast u gradu i znao sam koliko bi Sonija moglo da košta to što me je pustio pred mikrofon. Poštovao sam taj njegov gest, nisam mlatio o politici direktno, nego sam uz muziku iz filma „Nemoguća misija“ pravio priče u kojima je imaginarni lik stalno menjao maske, postajući neko od poznatih likova iz politike. Nisam pominjao imena, nisam želeo Sonija da dovodim u neugodnu situaciju, ali ljudi su shvatali štos.

Što niste radili na privatnom, radili ste na gradskom, takoreći državnom radiju.

Posle godinu dana, kad se promenila gradska vlast, posle građanskih protesta, onih šerpi, lonaca i pištaljki, prešao sam na Radio Kragujevac. Vlada Božović i Nenad Janković su pravili drugi program Radio Kragujevca, ono što će kasnije biti Druga boja, zvali su me i ja sam im se pridružio. Imao sam dva uslova. Prvi da radim jednu emisiju koja će biti kontakt program i zvaće se „Čavrljanje“ koja će nastaviti tradiciju upravo smenjenih novinara i ukinutih emisja. Inače sam sa njima“ratovao“ i ranije, radio sam, pa su me izbacivali sa Radio Kragujevca, nisam im zamerao, barem su me naučili da radio može da svira i bez mene. Dakle bilo je malo zezanje, ali malo i bez zezanja. Drugi uslov je bio da radim emisiju u kojoj mogu da pričam šta hoću i kako hoću. Tada još nisam imao naziv emisije. „Iz glave“ je neko smislio. Ko, ne sećam se. Moguće Vlada, možda Neša, možda sam i ja, a možda je neko onako rekao, pa je tako ostalo.

Emisija je dobila, što bi se novinskim žargonom reklo, i svoj podnaslov?

Da, to je „proklizavanje kore velikog mozga“ i njega je smislio jedan od slušalaca koji se stalno predstavljao kao antikomunista. Upoznali smo se kasnije. Divan, kulturan čovek. Poklonio mi je svoju vizit kartu. Umesto zanimanja pisalo je – antikomunista. Desetak godina kasnije taj čovek je umro i tražio je da ga sahrane sa uključenim tranzistorom, kako bi i na onom svetu mogao da sluša „Iz glave“. Ne znam da li su mu ispunili tu želju.

Ja, naime, na onom svetu imam sve više i više vernih slušalaca, najdražih prijatelja, do čijeg mišljenja mi je stalo više nego do mišljenja nekih koji misle da su živi. Kad radim neki put volim da zamišljam kako me slušaju, a neki put pričam kao da sede pored mene. Tad sam najbolji, jer to su najteži i najstrožiji slušaoci.

Jesu li se vremenom menjali prohtevi slušalaca i način njihove komunikacije sa vama kao voditeljom?

  Danas je ljudima, pogotovu mlađim, teško objasniti to vreme i odnos slušalaca. Danas svako može da se istrese na društvenim mrežama, da napiše šta hoće, protiv koga hoće i nikom ništa. U vreme u kome je nastajala emisija „Iz glave“ svega toga nije bilo. U Kragujevcu ste mogli slobodno da pričate samo na „Drugoj boji“, ljudi su zvali telefonom, pričali, komentarisali. Zato sam i radio dve emisije. U emisiji “Čavrljanje“ su četiri sata pričali slušaoci, jedan za drugim,, „usijani telefoni“, a u drugoj, „Iz glave“ pričao sam samo ja.

Emisija ima stopostotni autorski pečat i koliko vam je neprestano „u glavi” pitanje kako držati pažnju slušalaca i to godinama već?

Imam verne slušaoce koji su uz moju emisiju završili fakultete, danas žive i rade po drugim gradovima, slušaju me preko interneta. „Iz glave” se sluša u preko 70 zemalja u svetu, po statistici koju mi daje Gugl. Ne znam nikoga u Guglu pa da mi namesti slušanost. Uostalom, svake godine naiđe nova generacija slušalaca. Recimo, dođu studenti, zakače vas jednom, svidi im se to što su čuli i počnu da vas slušaju. Ili im se ne svidi, pa vas onda izbegavaju. Slušaoci su zakon, njihova je poslednja. Oni su ti koji odlučuju o vašoj sudbini. Obično kažu morate da poštujete slušaoce. Mislim, ne morate, ali poštovao sam od prvog dana svakog. Jer ako neko odvoji makar i jedan minut da vas čuje ili da pročita ono što ste napisali, zavređuje najdublje poštovanje.

RADIO JE NAJBRŽI I NAJŽILAVIJI MEDIJ
Nove generacije imaju svoje plej liste na mobilnim aparatima, lap topovima. Njima plej stanice ne trebaju. One su potreba marketinških agencija i gazda koje gledaju da što jeftinije proizvode program. Za par godina kad izgustiraju muziku, kad ih život udari, pitaće se šta se dešava u gradu. Pitaće se, recimo, na kom radiju mogu da čuju svoje drugare koji sviraju u nekom bendu, koji su napravili neku predstavu, osvojili neku nagradu na takmičenju… Radio je uvek bio najbrži i najžilaviji medij. I uvek je preživljavao. Tako će biti i ovog puta. Morate da imate nekog ko će nešto da kaže na radiju. da ne pominjem nesreće, poplave, vanredne okolnosti. Tada najbrže radi radio ali i slušaoci.

Vaše teme „uz glave” najčešće su vrlo ozbiljne, ali uveseljavaju publiku.

Meni nije teško da koristim ironični štos. Smeh je ključ svega. Smeh je danas hrabrost. A bio je i u ono vreme. Eto, možda još jedne potvrde da se vraćamo, ili smo se vratili, u nesrećne devedesete.

Novinarstvo niste počeli na radiju, već u štampi. Kada, kako i gde?

Odrastao sam i formirao se u omladinskoj školi novinarstva gde je ironični stav bio jako izražen. Osamdesetih godina, kad sam počinjao, još su tugovali za Titom, Slobe nije bilo na vidiku, matoriji čitaoci će razumeti, mlađima ne vredi da objašnjavam. Imao sam možda i malo sreće. Vrlo brzo sam počeo da pišem, posle „Pogleda“, za „Omladinske novine“. Znate kako to ide. Pozovu vas jednom, ako valjate terate dalje. Radio sam i pisao za mnoge. Recimo, za „Omladinsku iskru“, splitske novine, bili smo najprodavaniji nedeljnik u SFRJ jedno vreme. Imao sam svoju kolumnu „Srpske stilske vežbe“. Posle su me zvali iz zagrebačkog „Starta“, novina koje su bile vrlo cenjena u to vreme. Kažu da nisu baš zvali svakog, da nije svako mogao da piše za „Start“. Šta ja znam, meni je to bila lepa saradnja. Dakle, bio sam pravi domaći izdajnik i strani plaćenik. Mikica Petrović i ja smo pravili dobre reportaže i intervjue. Uredništvo mi nije „prevodilo“ tekstove na ijekavicu, branio sam ekavicu na prvoj liniji fronta. I taman kad su počeli da me prevode po inostranstvu, „Bild“ je, recimo, preneo jedan tekst iz „Starta“, došao rat i to je bio kraj.

U Srbiji nikad nisam imao sreće sa novinama. Radio sam za razne beogradske novine,  ali to su klanovi, morate da budete lačo sa raznima, lopovska posla, mada je bilo dobrih tekstova. No, kad su počeli da mi ostaju dužni, da zaboravljaju da plaćaju, rekao sam im ćao.

I onda je počela vaša „kragujevačka era” i novo profesionalno šlifovanje?

Učio sam zanat, a i dan danas učim. Nekad sam učio od starijih, danas od mlađih. U novinama sam učio od Ace Krnje, Cukija, Miće Miloradovića, naučio toliko da sam mogao sam da radim svoje novine – „Smrklost“. Učio sam i od štampara, pio sa njima po kafanama, tako da nema tog koji može da me pređe u štampariji. Jednom dođem, nema novina, nije krenula štampa, kaže mi majstor: „Mnogo ti falcuje ovaj papir!“ Kao gužva mu se kad ga ubaci u mašinu. Ja mu kažem: „Pa, što ga ne navlažiš, pa teraj!“. On me gleda belo, ćuti i počne da radi.

Za rad na radiju bila je potrebna nova „škola”.

Na radiju sam učio od ton majstora. Gaca, Zvonko, Ćuja i ostali su me poštovali, ali i imali bezgranično strpljenje. Što se montiralo za sat sa mnom su radili po tri sata. U studio sam ušao uživo da čitam i pričam tek posle pet-šest meseci, kad sam izgubio tremarošku kuglu u grlu. Puštali su me. Pitao sam stalno, oni su mi odgovarali. I magarac bi naučio od najboljih. Osim toga, gledao sam da ne pravim greške koje su pravili oni pre mene. To je takođe dobra škola. Ja nisam radio kako su mi drugi pričali, samo sam pokušavao i pokušavam da ne napravim greške koje su napravili oni pre mene.

Da li je bio greška ili „pogodak” koncept „Druga boja” na drugom programu Radio Kragujevca?

Dok sam bio urednik „Druge boje“ pokušao sam nešto od onoga što sam znao da prenesem. Imali smo dobru ekipu, ali na neki način smo bili zaštićeni u ovoj dolini. Bio je to dobar i slušan program, najslušaniji, ali realno van Kragujevca tako nešto ne bi mogli u to vreme da pravite. U tom smislu ne vidim zašto se pravi tolika fama oko „Druge boje“. Uostalom, to što je bila drugačija, kasnije je joj došlo glave. Umrla je u najstrašnijim mukama. Zasluženo. Na svu sreću, ljudi su preživeli, ali su morali, a neki su i jedva dočekali, da žrtvuju svoju drugu boju. Mazali su se i mažu se dan danas raznim bojama, na nesreću partijskim. Nikad nisam bio u tom fazonu.

Ja i dalje gorim u paklu druge boje. To me košta, ali ili plaćate cenu, pa radite ono što mislite, ili vas plaćaju da radite ono što drugi misle.

Kako bite, posle svega, definisali svoju emisiju koja je nesumnjivo, postala radijski brend?

„Iz glave“ je, u stvari, sve što ste želeli da kažete, a niste imali gde da čujete. Emisija je i nastala kao pobuna protiv represije koja je vladala devedesetih godina u Srbiji, pogotovu kada su u pitanju mediji, ali se posle „petooktobarskih demokratskih promena“ pretvorila u dnevnik naših iliti mojih lutanja u novom vremenu. Inače, ako ćemo stručnim terminima, teorija radijskog izražavanja beleži ovu emisiju kao dva do tri sata kvalitetno – nekvalitenog programa, konkludentno lapidarnu paušalnost u njenoj punoj realnosti. U prevodu na srpski to bi bilo: džvanj – džvunj, mrtva voda – ladno more, muda – sarme, malo ovo – malo ono, tri ti guram, dva ti vadim, čik pogodi šta ti radim.

Kako se dogodilo da radio forma dobije i svoju scensku, pozorišnu varijantu?

Kad sam počeo 13. sezonu, doveo sam u studio tamburaše. Tada mi je sinula ideja „Operetsko – kabaretskog – oratorijuma: iz glave“. Prethodno sam sa Trndom na harmonici radio jednu pesmu povodom izbora, ali sve je još bilo u magli. Prošle su još tri godine dok nisam imao celu stvar u glavi. jednog dana sam pozvao Trndu i pitao ga šta misli o celoj ideji. Morate da pitate onog ko zna, ma koliko bili uvereni u svoj stav. NJegov uslov je bio da on izabere muzičare. U početku mi nije bilo jasno kakve to veze ima, ali posle tri godine koje sam proveo sa „Orkestrom za lociranje, uzbunjivanje i uznemiravanje građana“ shvatio sam da ne moraš da imaš u bendu najbolje muzičare, ali je važno da imaš dobre vibracije, dobru atmosferu. Mi to imamo.

U radio formi „Iz glave” sami ste u studiju, samo vi i mikrofon, a scenski nastup je timski rad. Kako ste „pomirili” te razlike?

Kabare iz glave je samo drugi način izražavanja onoga što već radim na radiju. Ako ovamo koristiš radijski jezik, u pozorištu koristiš njihov jezik, pomešan sa muzičkim izrazom i malo stendapa. Mislio sam, naravno, da sam najpametniji, da smo u tom smislu jedinstveni, ali posle vidiš da ima sličnih stvari i u regionu i u svetu. Ne baš skroz, ali tu su negde. Mi smo sada jaka, kompaktna ekipa muzičara i jednog pevača u pokušaju. A pričam kako inače pričam, iz glave, bez neke posebne pripreme. Sada radimo kad nam se radi. Obično meni padne na pamet nešto, stavim to na glasanje, na proveru, ozbiljni su to ljudi, znaju o čemu se radi, pa ako misle da je u redu, onda radimo. Muzičari sa kojima radim i cela ekipa, a ima tu petnaestak ljudi, kad se sve sabere, moj su korektivni faktor.

Od muzičara sam naučio šta je muzika. Posle par proba sa njima bilo me je sramota svih onih tekstova o muzici koje sam pisao jer sam video da nemam pojma o muzici. Muzika je za njih sva u ciframa,stalno nešto broje, za mene opet neka lepa melodija. Oni broje četiri ja brojim duplo, brojim osam. Ali nađemo se nekako. Lepo nam je dok radimo, a onda je i publici lepo. To je najvažnije. Promenili su mi i produžili život za ove tri godine. Nemam pojma kad ćemo opet da radimo. Možda jednom ili dva puta do kraja godine, a možda i ne. To se nikad ne zna.

BEČENJE KAO TREĆI JEZIK
Izložba „Bečenje“ bio je pokušaj da „Izglave“ progovori jezikom fotografije. Kažu da je bilo uspešno. Ono što je meni važno to je da sam na jednom mestu okupio mnogo kragujevačkih fotografa. Teško je tako nešto napraviti. Imao sambezgraničnu pomoć fotografa, mog druga Rausa koji je sve to složio kako treba i naravno „Doma omladine“, koji je na neki način uvek bio tu kad sam promovisao svoj rad. naravno tu je i Mikijeva štamparije MB linija. Bolje reći Nikola je sve završio. Miki je više posvećen pecanju. Šalim se, Miki me je naučio štampi, najviše. Uglavnom, bio je to treći jezik kojim je progovorila emisija „Iz glave“. dakle, radio, fotografija, pozorište a sad se vraćam na početak na tekst. Skupljam ovo što sam pisao zadnje dve godine, šaljem na gusto sito kod inostranog recenzenta i korektivnog faktora, pa ako prodje nešto objavićemo. Ako ne niko ništa. To bi bilo to, uglavnom recikliram, ista stvar u četiri varijante. Bolji sam od Bregovića!

Da li je vaša priča o „lajavcu” kao „poslednjoj šansi” novinarstva samo jedna metafora ili stvarna prognoza za budućnosti novinarstva?

Svojevremeno sam napisao tekst baš za ove novine pod naslovom „Završiću na lajavcu“. Evo, na ulasku u dvadesetu sezonu skoro da sam blizu toga. Prešao sam na radio 34. Ima još jedan radio u Kragujevcu na kome nisam radio, Radio Bravo, dobar radio, ali više je okrenut mlađima. Bio sam godinu dana na Radiju 9, radio sam u opuštenoj i prelepoj atmosferi, sa dve divne i pametne žene, ali oni će na jednu stranu, ja na drugu. meni nije problem na kom sam radiju i nisam ja problem. Problem je mnogo širi. U Kragujevcu se to najbolje vidi.

Pitanje je dana kad će neka od gradskih televizija prestati sa radom, kad će neki radio prestati da svira, a novine da izlaze. O školovanju mladih kadrova, nove generacije novinara da ne govorim. Grad ne raspisuje konkurs za finansiranje medija i to smatram vrhuncem bahatosti.

Valjda vam je jasno da je reč o šarenoj laži.

Sklon sam da poverujem da se radi o nameri jer ne verujem da neko može da bude toliko glup da ne vidi šta se sprema. Evo, recimo, ko nam garantuje da će televizije raditi za Novu godinu, da ćemo čuti novogodišnju čestitku gradonačelnika. Svi ćemo završiti na lajavcu. Bez obzira što imam loše mišljenje o novinarstvu u Kragujevcu, nisam baš omiljen kod nekih „kolega“, možda gore nego svi ostali zajedno, konkurs mora da bude raspisan. Uostalom, zakon na to obavezuje.

Slutite li šta će biti sutra sa vama i vašom emisijom, sa radio novinarstvom, sa profesijom na izdisaju?

Radiću dok budem mogao. Možda dvadeseta sezona bude poslednja. Ali radiću nešto drugo. Emisija koju radim sa suprugom Draganom „Kako ti kažeš“ mi je neki putokaz u tom smislu. Život u dvoje u emisiji u dvoje, gde Dragana vodi glavnu reč. Ja više dođem kao di džej. Mislim da kroz dijalošku formu možemo da damo sliku grada u kome živimo. To je za mene radio. Zvučna slika grada.
Sklon sam mišljenju da će kad- tad sve ove silne formatirane radio plej stanice da izgube od običnog gradskog radija koji govori jezikom ulice, koji vam daje sliku dešavanja u gradu u kome živite. na kome možete da čujete ljude iz svog grada. Moja emisja je u tom smislu otvorena. Nije došao ko nije pitao.

(Intervju povodom početka 20. sezone emisije „Iz glave“, objavljeno u „Kragujevačkim novinama“ 25.08.2016.  Miroslav Jovanović)

NE ČUJEM DOBRO, RECITE MI OLOŠI ŠTA HOĆETE

Premijer je na popodnevnoj konferenciji za novinare, popularnoj kzn imao svoje zvezdane trenutke. Pomerio je granice koje je i do sada sam upostavljao. Granice načina obraćanja novinarima i gradjanima koji sve to gledaju u direktnom prenosu na gotovo svim nacionalnim televizijama.
Baš u vezi sa tim, pre nekoliko dana, prijatelj koji sve ovo u Srbiji posmatra daleko, sa strane, kaže da premijera i njegove „eskalacije“ jednostavno treba ignosrisati, ne obraćati pažnju na njih.
Recimo, da sam vrlo sklon toj ideji. Ali samo recimo. Jer ostaje i posle svih racionalnih argumenata za ignorisanje jedno prosto pitanje – kako to uraditi?
Naime gde god da se okreneš, koji god kanal da uključiš, koje god novine da otvoriš, naletiš na premijera.

Večeras na elektronskim medijima i sutra u novinama sve će biti u znaku reči „ološ“ koju je premijer upotrebio.
O društvenim mrežama da ne pričam. „Je suis ološ“ već se širi uobičajenom, digitalnom brzinom.
Učinio je sve to sa „ološima“ vrlo vešto, kao i sve što čini do sada.
Odavno mi je jasno da je premijer političar s predumišljajem u svakoj reči, svakom pokretu, svakom brisanju maramicom, podizanju naočara, u svakom gestu, pokretu, sve je tako brižljivo pripremljeno. Toliko dobro da ispada spontano. Skoro da je nenandmašan u tome.
Tako je večeras je prikazao navijačke rasprave oko učinka srpskih sportista na Olimpijadi i njihovog političkog opredeljenja, kao još jedan napad na njega lično i politiku koju sprovodi. Većina ljudi koja je videla besnog premijera nije verovatno shvatila o čemu se radi zapravo, jer ono što je pominjao pojavljivalo se na društvenim mrežama, uglavnom po tviteru i fejsbuku.
Tako smo samo nekoliko sati po završetku najvećeg sportskog dogadjaja na planeti dobili „ološe“, kojima premijer neće dopustiti takvo ponašanje, čije ponašanje neće tolerisati. A može, ali, eto, neće i zato i saziva konferenciju za novinare. „Mogao sam da ćutim, ali moj posao je da branim Srbiju!“, reči su premijera koje kod običnog čoveka mogu da izazovu uznemirenost i strah. Pogotovu kod nekoga ko je iznerviran nekim rezultatom napisao neki „gnevni“ post ili tvit. Nešto kao kad opsujete kad naši prime gol ili koš.
Ostaje otvoreno pitanje šta ćemo sa onima koji uopšte nisu gledali Olimpijadu jer jednostavno ne mare za sport. Da li su oni izdajnici. Ako jesu da li su svesni ili nesvesni izdajnici. I šta ćemo sa njima? Gde ćemo sa njima? U koji deo vesti, na koju stranu novine? Da li će i takvima biti posvećena konferencija za novinare ili su za sada ostavljeni po strani pa nemaju razloga da strahuju da li će i njih premijer prozvati zbog patriotske neaktivnosti.
Vrhunac svega bio je u premijerskom pitanju upućenom prisutnim novinarima i svim gradjanima, jer tim redom se i obratio „prisutnima“ na početku konferencije, dakle, sve je eskaliralo u pitanju koje je glasilo: „Recite mi šta hoćete? Šta vi hoćete? Evo, ja ne razumem više, recite mi jednom šta hoćete?“.
To me je podsetilio na onaj trenutak kad vas neko bije i viče: „Pa šta ti je više, šta hoćeš? Šta više da ti dam?Šta hoćeš od mene? Reci, što ćutiš? Dokle da te bijem, kaži jednom?“
„Pusti me na miru! Prestani da se dereš. Neću ništa od tebe.“, možda i pomislite da procvilite.
Ali od siline udaraca, od siline slika premijera koje padaju na nas sa svih mogućih kanala, od siline teške, premijerske grmljavine, teško da će vas bilo ko čuti. Sve i da stignete da nekako progovorite.
Pogotovu vas neće čuti premijer. Jer, premijer, izgleda, kad to hoće, ne čuje dobro. Jednog takvog, gledao sam davno.

VIDIMO SE U EKSPOZEU

U danu kada su s one strane bare stizale samo loše vesti o porazima onih za koje nikada nismo ni sanjali da mogu biti poraženi, mandatar Aleksandar Vučić podneo je predsednici parlamenta Maji Gojković predlog za izbor članova Vlade Srbije. Tako je završena višemesečno medijsko sapunjanje, mučno razvlačenje i natezanje oko izbora onih koji će činiti (novu) „vladu napretka i prosperiteta“.

Pravo da vam kažem za sport ne marim baš mnogo. Još kao klinac sam pregoreo na par utakmica, par poraza, davno sam digao ruke od svega toga, a kako ide vreme više nemam živaca da gledam utakmice. Mogu da odgledam, recimo, zadnjih nekoliko sekundi basketa ali samo ako vodimo sa nedostžnih 20 razlike. Ili vaterpolo –  može zadnjih desetak sekundi ako vodimo sa najmanje tri razlike. Slično je i sa ostali sportovima. Ova pravila važe i za Olimpijadu koja je u toku.

Kad je u pitanju formiranje vlade, kako reče mandatar, napretka i prosperiteta, stvari su potpuno drugačije. Tu sam jako, čak vrlo jako, zainteresovan jer od toga zavisi moj život, život moje dece, životi svih nas. Tu nemate mnogo izbora. Morate da gledate čak i kad vidite da gubite, da je poraz neminovan, da vam nema spasa.

Ne možete da dignete ruke od života. Kakav god da je, život je da se živi.

Napredak i  prosperitet, rekosmo, dakle. Jer prethodna vlada, na to me je podsetio bivši i budući premijer, bila je vlada stabilnosti i stabilizacije javnih finansija. A sada, „sada želimo da sa novim entuzijazmom krenemo u nove pobede jer Srbija više ne može da se zadovoljava malim i vreme je da Srbija krene prema vrhu u svim segmentima društvenog života.“, rekao je Vučić. I još je dodao da nas čeka zlatno doba.

I to je to. Kap u mojoj čaši. Ne znam da li zbog Olimpijade ili godina ali sve manje i manje imam živaca, gotovo da više i nemam stomak za svu ovu palamudjevinu, foliranje, prenemaganje, hatalisanje, spinovanje, kako kažu stručna lica, za nove, novije, najnovije vlade, vlade prosperiteta, napretka, entuzijazma.

Jer, kad ovo budete čitali sasvim je moguće da će i dalje trajati rasprava oko ekspozea koji je mandatar čitao odnosno podnosio ko zna koliko sati. Budući premijer je rekao da će probati da stoji sedam sati i čita ekspoze jer smatra da je to njegov „dug prema istoriji“.

Ja, na svu sreću, nemam taj dug. Čak mislim da tako nešto i ne postoji, da je u pitanju umišljeni, lažni dug. Ali dužan sam da samom sebi dozvolim sledeću misao – tolika zaslepljenost sopstvenom veličinom nije vidjena odavno a usudjujem se da kažem i – nikada. Ili ako je zabeležena kod nekih prethodnika ona nikad nije javno izrečena.

Dakle on će da čita i čita a mi ćemo da sedimo i da gledamo.

Znam i kako će to da izgleda: ući će u salu Skupštine, praćen aplauzima, ima da poskaču gotovo svi i da tapšu dok se ne da znak da stanu, onda će da čita, pa će malo da pije vodu, pa će da namešta cvikere, pa će da uzdiše, pa će da priča malo „iz glave“, možda i podigne ton, pa će da bude aplauza, još aplauza, pa još i još aplauza, on će opet da pije vodu, uzdisaće, teško i značajno, opet će da čita i na kraju kad bude završio biće najduži aplauz, po prvi put u srpskoj istoriji, ne samo parlamentarizma, da izvinete na izrazu, nego uopšte u burnoj i tragičnoj istoriji srpskog naroda i svih naših naroda i narodnosti bez obzira na njihovu versku, rasnu, nacionalnu ili LGBT ostrašćenost.

Aleksandar Vučić čitaće rukom, na karo papiru, pisani ekspoze sve dok se svako od nas ne bude video u tom dokumentu.

Vidimo se u ekspozeu. Kao u nekoj kolektivnoj čitulji. Jer, ekspoze je upravo to – naša zajednička fotografija koja će jednog dana, kada budu raspisani novi izbori, biti naša čitulja. Na nekoj od strana pri kraju novine odštampaće, preko cele strane, kako i pripada, o našem trošku zajedničku čitulju -naš prinudni zajednički selfi i neki prigodan tekst tipa „sa dubokim bolom i tugom obaveštavamo preživele gradjane sa fotografije da sve što je pisalo u ekspozeu više ne važi.“

Biće to, kažu, za četiri godine. Evo, obe ruke dajem, biće za možda godinu ili dve. Biće to samo mrtva slova na papiru.

Do tada, dok ekspoze bude trajao, dok i od njega ne dignu ruke kao što su to rade sa svima nama, živećemo zlatno doba.

Ali rekoh vam malopre, kakav god da je, ma i da je zlatan, život je da se živi. Ne možete da dignete ruke od sopstvenog  života. Dok traje.

Jeste, kratak je, ali sve se nešto mislim, život ipak traje duže od ekspozea.

 

(“Kragujevačke novine“, 11.08.2016.)