NI DRUGIMA NIJE LAKO

U Srbiji se živi teško, to je jasno svakome, čak i onome  ko priča i hatališe da se živi bolje nego lane u odnosu na isti period prošle godine. Svaka priča o boljem i lakšem životu, kod običnog čoveka, a pre neko veče i kod svakog i (ne)disciplinovanog pretplatnika javnog servisa, izaziva prvo zabrinutost a onda i iznenadne i nekontrolisane napade smeha ili izlive negodovanja. Direktno u mali ekran našeg prijemnika.

Gostujući u emisiji Oko, premijer kao da je čuo gledaoce, trudio se da ih ubedi u istinitost svojih reči, mahao da rastera muve, skidao cvikere, brisao znoj sa čela, ponavljao da će naši teški životi biti bolji i da će koliko za dve godine, ma i manje, do kraja 2018. godine, plata u Srbiji biti 500 evrića. A za 20 godina bolje da vam ne pominjem. Ali negodovanje je bilo sve glasnije, čuo se i smeh, pa se premijer u jednom trenutku okrenuo anfasno i obratio pravo u kameru.

„Ako mogu samo da vas zamolim za malo pažnje, oprostite, molim Vas. Hvala na razumevanju!“, čuo sam premijera, dok je gledao pravo u mene.

oko2

Uplaši se čovek tih tehnologija, prvo sam se uhvatio za daljinski, ali mi neki djavo nije dao mira i ja ne promeni kanal. Nekoliko trenutaka kasnije sam odahnuo. Shvatio sam, premijer se nije obratio meni (ili vama) nego kamermanima u studiju koji „nisu pazili na času“.

Moji anonimni izvori tvrde da su kamermani, dok je premijer hatalisao, prvo počeli da se raspravljaju a onda i smeju. Jer, baš u trenutku kada je premijer pominjao platu od 500 evrića, sudija u Španiji svirao je kraj utakmice, kamermani su shvatili da su „prošli listić“ i uzeli 560 evrića. Kad je premijer zamolio za malo pažnje oni su se, koliko su mogli, mučenici srećni, utišali.

Pokazali su mu listić posle emisije. Premijer im je čestitao, palo je uzajamno izvinjavanja i mir, mir, mir, niko nije kriv.

„Život je težak, moramo da se vadimo na kladionicama.“, rekli su kamermani.

„Biće bolje, sad je teško ali biće bolje!“, rekao im je premijer.

Ako je za utehu ni drugima nije lako. Svuda se živi teško.

Evo, recimo, kamermani garantovano nisu čuli, u Australilji gase jedne dnevne novine i ostavljaju samo nedeljno izdanje. Ove godine 600 ljudi je ostalo bez posla a morali su da prodaju i štampariju. Nekada je dnevno izdanje imalo 400 strana (nije štamparska greška) a sad su spali na jedva 200. I to jednom nedeljno.

U Australiji su zabrinuti. Kažu, hoće narod da zaglupi ako propadnu novine, ako počnu da se gase štampani mediji i sve spadne na internet, zanimljive, šokantne i ostale klikabilne sadržaje. Bez pravog istraživačkog novinarstva, bez istinitog informisanja gradjana otvara se ogroman prostor za laži i manipulisanje.

Mi smo, ako je, još jednom, za utehu, u toku sa svetskim trendovima. Eto, pre nekoliko dana jedna telefonska novina je objavila vest da će izdavačka kuća „Andrićev venac 1“ objaviti knjigu „Najveće misli Tomislava Nikolića“ i to u tvrdom povezu na 846 strana. Bogato dakle, a kako i ne bi kad će njeno štampanje sponzorisati Fondacija Supruge Predsednika.

I bez obzira što je na dnu strane velikim slovima pisalo „Ovo su izmišljene vesti koje služe samo za zabavu“ svi su poverovali u vest, verovatno i oni kamermani, primili se kao saučešće pa je krenula uobičajena rasprava po društvenim mrežama na temu da li su nam potrebne „Mudrolije iz Bajčetine“ i koliko dece može da se nahrani od para bačenih na štampu hladnih misli iz Tomine tabarke.

Tako vam je to, ima nas raznih, nepismenih, lakovernih ali ako je, još jednom za utehu, takvih je najviše u Americi. Tamo gde je ovih dana premijer. Najmanje 30 miliona njih ne zna da čita, nepismeni su, skoro dvadeset odsto njih ne zna gde je Ukarjina, mešaju Siriju i Srbiju, a premijer treba nešto tamo da im priča. Koga da ubediš kad oni ne veruju ni vremenskoj prognozi, plus su ubedjeni da Hilari Klinton ima neku tešku boleštinu. Lakoverni i izmanipulisani Amerikanci. Nije ni čudo da novine po svetu uveliko pišu da je Amerika jedna velika „zaglupljena demokratija“.

Šta da vam kažem osim da podsetim, ako je, ko zna koji put, za utehu, daleko smo mi od Australije, Amerike, daleko smo od demokratije pa i od zaglupljivanja. Mi jesmo upali u zaglup, što bi rekli ovi što strpljivo čekaju da im se otvori Prozor 10, živimo teško ali evo, premijer kaže, biće bolje, koliko sutra a za 20 godina da ne pominjem. Ili kako to reče na teveu slučajni gradjanin iz Bele Palanke: „Biće bolje, biće posla, kako Vučić kaže za jedno pešes meseca.“

Do tada, razmišljam da odigram neki listić, onako kamermanski, dugo nisam, skoro četiri godine. A nikad se ne zna, za sto kinti možda me ošajdari par stotina evrića.

(„Kragujevačke novine“, 22.09.2016.)

MALO MI MOJE MUKE…

Navalili ovi sa sa televizija i novina, tačno me znaju, kao i većinu vas, navalili kao blesavi da bacaju koske. Zanose nas, da glodjemo i balavimo. Gde god da proviriš lepo servirani slatki zalogaji. Sve i da nećeš da zagrizeš barem ćeš da onjušiš. A kad osetiš miris sveže bačene koske teško ti da okreneš glavu na drugu stranu. Na svoju stranu, na svoju muku.

I tako sad na svu ovu moju muku, recimo, treba da mislim što se i kako se Bata Santos, poznatiji kao Bratislav Gašić, za prijatelje Bata ktitor, našao naslikan na zidu u Crkvi svetog Jovana, na brdu Bagdala iznad Kruševca. Sa sve bratom mu Bobanom. I sad ajde da mi tu kao nešto kažemo, napišemo, komentarišemo po mogućstvu duhovito, a kako bi drugačije.

Gledam po društvenim mrežama, pa to se diglo sve, na prste obe ruke, pišu se komentari, postovi, tvituje se, duhovitost cveta na sve strane, a naravno uključeni su i svi nelicencirani fotošopovi koje svaka poštena kuća u Srbiji ima. Eto ga Bata u svim mogućim kombinacijama. Čas mu u ruci neka maketa crkve, čas mu u ruci helikopter, ma nenadmašni smo u sobnom kritičkom posmatranju zidnog slikarstva. A i šire, ljudi i pojava u našem napaćenom društvu.

zica

I šta sad ja na ovu muku da kažem. Šta me briga što je Bata Santos, za prijatelje Bata ktitor, pričao sam vam da ga tako zovu pa mi niste verovali, izašao na fresku. Bata finansirao izgradnju crkve pa su ga i stavili na fresku. Finansirao je i kampanju SNS pa mu dali samo neku šarenu diplomu viteza. Bruka živa. Da im nije bilo Bate ne bi ništa uradili, ma ni televizor ne bi kupili a kamoli televizije.

Crkva je, koliko god to se činilo nemogućim, poštenija.

Bata je, uostalom, malo dete za onog iz Čačka što je na fresku turio i sebe i celu familiju – i deci i ženu i svi čuče u nekom čamcu koji ih vozi negde gde je sve po njegovom. Sad smeta Bata na zidu crkve a ne smeta Arkan – a ima ga koliko hoćete.

Jednog dana i predsednik Nikolić će valjda da bude na zidu crkve. Pa i supruga Dragica, što da ne? Red bi bio. Grade crkvu već nekoliko godina, finansiraju. Eno, i njih turilo u novine, na naslovnu.

Ma, kažem vam, imamo mi tih na freskama koliko hoćete. Na svu ovu muku slutim da će toga tek da bude. SPC – Srpska Profitabilna Crkva gleda na sve ovo blagonaklono. Prima novac, uredno ga slaže, bez računa naravno, blagosilja, prašta, miropumazuje. Nego, ne ulazite u crkve pa (možda) ne znate. Ne morate ni u ovu, u Kruševcu, da ulazite ako vam smeta Bata. Ali sad kad je izašla slika u novine, kad je bačena koska ajd’ da balavimo i glodjemo.

Stvarno, na svu ovu muku, samo mi još fali Bata i njegov bata.

Ili, recimo, Mile Dodik. Hoće čovek referendum, ceo region se zapalio, hitni noćni sastanci po Beogradu, plus jedan sastanak premijera sa najbližim saradnicima na tajnoj lokaciji, pa dolazak delegacija iz Srpske, pa dolazak federalnog predstavnika Hrvata, dijalog do dijaloga, priča se, traži mirno rešenje.

Jer, posle dvadeset godina ponovo sam počeo da slušam o ratu. Jedan stručnjak nije hteo da  upotrebi baš tu reč, reč rat. Rekao je da postoji mogućnost nove havarije na ovim prostorima.

Raspalila se rasprava o referendumu, gore vatre na sve strane a retko ko zna o čemu se radi, zašto i čemu referendum uopšte. Na internetima komentari, tvitovi, fotomontaže, mišljenja, osude, pohvale. Jedan se lepo javio i objasnio na fejsbuku šta čeka sve one koji bi ponovo u havariju, koji bi da ratuju. Nadjite pa pročitajte. Ukucajte – „status koji je zapalio internet“ i sigurno ćete naći nešto na tu ili neku sličnu temu što će baš lepo da vam dodje ako nemate preča posla, ako nemate svoju muku.

Onogo špijuna, mirnog komišiju iz kraja, bolje da ne pominjem. Jer, Čedo će možda i da se nagodi sa državom. A kako ja na svu ovu moju muku da se nagodim?

Kako da se nagodim, ako ne sa državom, onda barem sam sa sobom.

Meni je, na ovu moju muku, sve ovo previše. Bušan sam kao sito, curi na sve strane, stavim prst na jednu rupu a ono počne da curi na drugu. A imam samo deset prstiju. Treba mi još jer rupa ima koliko hoćeš. Na jednu kosku barem tri rupe.

Ali šta sad da vam ja pričam svoju muku. Malo vam vaša nego vam još i moja fali.

(„Kragujevačke novine“, 06.09.2016.)

DANAS JE SMEH OPET HRABROST

Emisija „Iz glave” nastala je kao pobuna protiv represije koja je vladala devedesetih godina u Srbiji, naročito kada je reč o medijima. Nažalost, pošto je smeh kao ključ svega, a smejati se danas opet je čin hrabrosti, izgleda da se vraćamo, ili smo se već vratili, u nesrećne devedesete

Kada radio emisija autorsko-voditeljskog tipa potraje pune dve decenije i to u vremenu sveopšte društvene tranzicije, što će reći – pretumbacije, to je već antologijska priča. Takvo trajanje s neprestanim visokim rejtingom slušanosti, postigli su Miroslav Miletić i njegov patent „Iz glave”.

Najbolje bi bilo kad bih stvarno imao 20 godina, kao i emisija, ali nemam. Imam 55 godina. Neki bi rekli da sam zreo za penziju, ali ja bih se još otimao. I otimam se nekako

 „U ovom trenutku ja stvarno ne znam da li je dvadeseta ili koja već sezona emitovanja. Nisam uopšte u tom „jubilej“ fazonu. Tako je to valjda kad se seliš. U prošli petak sam emitovao emisiju na Radiju 9, a u ponedeljak sam počeo na Radiju 34. Selidba k’o svaka druga, neke stavre stvari nosiš, neke bacaš, neke nove ubacuješ. Morao sam da menjam džinglove, najave emisija, hiljadu nekih stvari koje te okupiraju, pa zaboraviš na jubilarni trenutak.“, kaže Miletić.

Je li to kao u životu – što više odmiču godine, rođendan i su sve skromniji?

TRT_5948.JPG

Nikad nisam pridavao značaj tim ciframa. Bilo je i deset godina emisije, bilo je i petnaest, ali ove godine me nekako sve zajedno stiglo. Poklopilo se 35 godina bavljenja novinarstvom i 20 godina emisije. I onda, hteo, ne hteo, malo te brojke pritisnu. Ne u smislu ala sam mator, koliko dugo radim, nego osećaš teret koji ne bi voleo da nosiš. Ali ja nemam taj problem. Ne dižem ništa teže od kašike.

To liči na penzionerski odgovor, ali vaš duh ne deluje ostarelo.

Godine mi ne znače ništa. Svestan sam ja njih, daleko da ne mislim o tome, ali u nekom duhovnom smislu ja sam prestao da rastem odavno. Jednom sam pričao sa Đanijem, poznatim kragujevačkim zlatarom, pa smo se dohvatili baš te priče. Kaže mi Đani: „Ja kao da i dalje imam 25 ili 30 godina. Mislim u duhovnom, kreativnom smislu. Nekako sam se zaustavio tu i ne mrdam.“ Ja mu kažem da je isto i sa mnom. Jedva da sam ušao u punoletstvo. Najbolje bi bilo kad bih stvarno imao 20 godina, kao i emisija, ali nemam. Imam 55 godina. Neki bi rekli da sam zreo za penziju, ali ja bih se još otimao. I otimam se nekako.

Nekom vrstom otimanja sve je i počelo pre dvadeset godina. Je li tako?

Emisija „Iz glave“ je stvorena namerno, kao što u jednom džinglu kaže da je „radijsko delo s predumišljajem“. Ali predumišljaj je nastao spontano. Negde 1996. godine, u vreme kad nigde nisam mogao da radim, nigde da objavljujem tekstove, kad sam bio pod ledom jer „nisam bio dobar”, vlasnik radija 9, Soni mi je dao ’leba u ruke i pustio da radim. Sedeo sam na vrh Gradskog doma, gledao u zgradu opštine i Dom samoupravljača, gde su sedeli socijalisti. Bili su vlast u gradu i znao sam koliko bi Sonija moglo da košta to što me je pustio pred mikrofon. Poštovao sam taj njegov gest, nisam mlatio o politici direktno, nego sam uz muziku iz filma „Nemoguća misija“ pravio priče u kojima je imaginarni lik stalno menjao maske, postajući neko od poznatih likova iz politike. Nisam pominjao imena, nisam želeo Sonija da dovodim u neugodnu situaciju, ali ljudi su shvatali štos.

Što niste radili na privatnom, radili ste na gradskom, takoreći državnom radiju.

Posle godinu dana, kad se promenila gradska vlast, posle građanskih protesta, onih šerpi, lonaca i pištaljki, prešao sam na Radio Kragujevac. Vlada Božović i Nenad Janković su pravili drugi program Radio Kragujevca, ono što će kasnije biti Druga boja, zvali su me i ja sam im se pridružio. Imao sam dva uslova. Prvi da radim jednu emisiju koja će biti kontakt program i zvaće se „Čavrljanje“ koja će nastaviti tradiciju upravo smenjenih novinara i ukinutih emisja. Inače sam sa njima“ratovao“ i ranije, radio sam, pa su me izbacivali sa Radio Kragujevca, nisam im zamerao, barem su me naučili da radio može da svira i bez mene. Dakle bilo je malo zezanje, ali malo i bez zezanja. Drugi uslov je bio da radim emisiju u kojoj mogu da pričam šta hoću i kako hoću. Tada još nisam imao naziv emisije. „Iz glave“ je neko smislio. Ko, ne sećam se. Moguće Vlada, možda Neša, možda sam i ja, a možda je neko onako rekao, pa je tako ostalo.

koki jovanovic

Emisija je dobila, što bi se novinskim žargonom reklo, i svoj podnaslov?

Da, to je „proklizavanje kore velikog mozga“ i njega je smislio jedan od slušalaca koji se stalno predstavljao kao antikomunista. Upoznali smo se kasnije. Divan, kulturan čovek. Poklonio mi je svoju vizit kartu. Umesto zanimanja pisalo je – antikomunista. Desetak godina kasnije taj čovek je umro i tražio je da ga sahrane sa uključenim tranzistorom, kako bi i na onom svetu mogao da sluša „Iz glave“. Ne znam da li su mu ispunili tu želju.

Ja, naime, na onom svetu imam sve više i više vernih slušalaca, najdražih prijatelja, do čijeg mišljenja mi je stalo više nego do mišljenja nekih koji misle da su živi. Kad radim neki put volim da zamišljam kako me slušaju, a neki put pričam kao da sede pored mene. Tad sam najbolji, jer to su najteži i najstrožiji slušaoci.

Jesu li se vremenom menjali prohtevi slušalaca i način njihove komunikacije sa vama kao voditeljom?

  Danas je ljudima, pogotovu mlađim, teško objasniti to vreme i odnos slušalaca. Danas svako može da se istrese na društvenim mrežama, da napiše šta hoće, protiv koga hoće i nikom ništa. U vreme u kome je nastajala emisija „Iz glave“ svega toga nije bilo. U Kragujevcu ste mogli slobodno da pričate samo na „Drugoj boji“, ljudi su zvali telefonom, pričali, komentarisali. Zato sam i radio dve emisije. U emisiji “Čavrljanje“ su četiri sata pričali slušaoci, jedan za drugim,, „usijani telefoni“, a u drugoj, „Iz glave“ pričao sam samo ja.

Emisija ima stopostotni autorski pečat i koliko vam je neprestano „u glavi” pitanje kako držati pažnju slušalaca i to godinama već?

Imam verne slušaoce koji su uz moju emisiju završili fakultete, danas žive i rade po drugim gradovima, slušaju me preko interneta. „Iz glave” se sluša u preko 70 zemalja u svetu, po statistici koju mi daje Gugl. Ne znam nikoga u Guglu pa da mi namesti slušanost. Uostalom, svake godine naiđe nova generacija slušalaca. Recimo, dođu studenti, zakače vas jednom, svidi im se to što su čuli i počnu da vas slušaju. Ili im se ne svidi, pa vas onda izbegavaju. Slušaoci su zakon, njihova je poslednja. Oni su ti koji odlučuju o vašoj sudbini. Obično kažu morate da poštujete slušaoce. Mislim, ne morate, ali poštovao sam od prvog dana svakog. Jer ako neko odvoji makar i jedan minut da vas čuje ili da pročita ono što ste napisali, zavređuje najdublje poštovanje.

RADIO JE NAJBRŽI I NAJŽILAVIJI MEDIJ
Nove generacije imaju svoje plej liste na mobilnim aparatima, lap topovima. Njima plej stanice ne trebaju. One su potreba marketinških agencija i gazda koje gledaju da što jeftinije proizvode program. Za par godina kad izgustiraju muziku, kad ih život udari, pitaće se šta se dešava u gradu. Pitaće se, recimo, na kom radiju mogu da čuju svoje drugare koji sviraju u nekom bendu, koji su napravili neku predstavu, osvojili neku nagradu na takmičenju… Radio je uvek bio najbrži i najžilaviji medij. I uvek je preživljavao. Tako će biti i ovog puta. Morate da imate nekog ko će nešto da kaže na radiju. da ne pominjem nesreće, poplave, vanredne okolnosti. Tada najbrže radi radio ali i slušaoci.

Mica1

Vaše teme „uz glave” najčešće su vrlo ozbiljne, ali uveseljavaju publiku.

Meni nije teško da koristim ironični štos. Smeh je ključ svega. Smeh je danas hrabrost. A bio je i u ono vreme. Eto, možda još jedne potvrde da se vraćamo, ili smo se vratili, u nesrećne devedesete.

Novinarstvo niste počeli na radiju, već u štampi. Kada, kako i gde?

Odrastao sam i formirao se u omladinskoj školi novinarstva gde je ironični stav bio jako izražen. Osamdesetih godina, kad sam počinjao, još su tugovali za Titom, Slobe nije bilo na vidiku, matoriji čitaoci će razumeti, mlađima ne vredi da objašnjavam. Imao sam možda i malo sreće. Vrlo brzo sam počeo da pišem, posle „Pogleda“, za „Omladinske novine“. Znate kako to ide. Pozovu vas jednom, ako valjate terate dalje. Radio sam i pisao za mnoge. Recimo, za „Omladinsku iskru“, splitske novine, bili smo najprodavaniji nedeljnik u SFRJ jedno vreme. Imao sam svoju kolumnu „Srpske stilske vežbe“. Posle su me zvali iz zagrebačkog „Starta“, novina koje su bile vrlo cenjena u to vreme. Kažu da nisu baš zvali svakog, da nije svako mogao da piše za „Start“. Šta ja znam, meni je to bila lepa saradnja. Dakle, bio sam pravi domaći izdajnik i strani plaćenik. Mikica Petrović i ja smo pravili dobre reportaže i intervjue. Uredništvo mi nije „prevodilo“ tekstove na ijekavicu, branio sam ekavicu na prvoj liniji fronta. I taman kad su počeli da me prevode po inostranstvu, „Bild“ je, recimo, preneo jedan tekst iz „Starta“, došao rat i to je bio kraj.

U Srbiji nikad nisam imao sreće sa novinama. Radio sam za razne beogradske novine,  ali to su klanovi, morate da budete lačo sa raznima, lopovska posla, mada je bilo dobrih tekstova. No, kad su počeli da mi ostaju dužni, da zaboravljaju da plaćaju, rekao sam im ćao.

I onda je počela vaša „kragujevačka era” i novo profesionalno šlifovanje?

Učio sam zanat, a i dan danas učim. Nekad sam učio od starijih, danas od mlađih. U novinama sam učio od Ace Krnje, Cukija, Miće Miloradovića, naučio toliko da sam mogao sam da radim svoje novine – „Smrklost“. Učio sam i od štampara, pio sa njima po kafanama, tako da nema tog koji može da me pređe u štampariji. Jednom dođem, nema novina, nije krenula štampa, kaže mi majstor: „Mnogo ti falcuje ovaj papir!“ Kao gužva mu se kad ga ubaci u mašinu. Ja mu kažem: „Pa, što ga ne navlažiš, pa teraj!“. On me gleda belo, ćuti i počne da radi.

Za rad na radiju bila je potrebna nova „škola”.

Na radiju sam učio od ton majstora. Gaca, Zvonko, Ćuja i ostali su me poštovali, ali i imali bezgranično strpljenje. Što se montiralo za sat sa mnom su radili po tri sata. U studio sam ušao uživo da čitam i pričam tek posle pet-šest meseci, kad sam izgubio tremarošku kuglu u grlu. Puštali su me. Pitao sam stalno, oni su mi odgovarali. I magarac bi naučio od najboljih. Osim toga, gledao sam da ne pravim greške koje su pravili oni pre mene. To je takođe dobra škola. Ja nisam radio kako su mi drugi pričali, samo sam pokušavao i pokušavam da ne napravim greške koje su napravili oni pre mene.

Da li je bio greška ili „pogodak” koncept „Druga boja” na drugom programu Radio Kragujevca?

Dok sam bio urednik „Druge boje“ pokušao sam nešto od onoga što sam znao da prenesem. Imali smo dobru ekipu, ali na neki način smo bili zaštićeni u ovoj dolini. Bio je to dobar i slušan program, najslušaniji, ali realno van Kragujevca tako nešto ne bi mogli u to vreme da pravite. U tom smislu ne vidim zašto se pravi tolika fama oko „Druge boje“. Uostalom, to što je bila drugačija, kasnije je joj došlo glave. Umrla je u najstrašnijim mukama. Zasluženo. Na svu sreću, ljudi su preživeli, ali su morali, a neki su i jedva dočekali, da žrtvuju svoju drugu boju. Mazali su se i mažu se dan danas raznim bojama, na nesreću partijskim. Nikad nisam bio u tom fazonu.

Ja i dalje gorim u paklu druge boje. To me košta, ali ili plaćate cenu, pa radite ono što mislite, ili vas plaćaju da radite ono što drugi misle.

Kako bite, posle svega, definisali svoju emisiju koja je nesumnjivo, postala radijski brend?

„Iz glave“ je, u stvari, sve što ste želeli da kažete, a niste imali gde da čujete. Emisija je i nastala kao pobuna protiv represije koja je vladala devedesetih godina u Srbiji, pogotovu kada su u pitanju mediji, ali se posle „petooktobarskih demokratskih promena“ pretvorila u dnevnik naših iliti mojih lutanja u novom vremenu. Inače, ako ćemo stručnim terminima, teorija radijskog izražavanja beleži ovu emisiju kao dva do tri sata kvalitetno – nekvalitenog programa, konkludentno lapidarnu paušalnost u njenoj punoj realnosti. U prevodu na srpski to bi bilo: džvanj – džvunj, mrtva voda – ladno more, muda – sarme, malo ovo – malo ono, tri ti guram, dva ti vadim, čik pogodi šta ti radim.

svi u lice publici

Kako se dogodilo da radio forma dobije i svoju scensku, pozorišnu varijantu?

Kad sam počeo 13. sezonu, doveo sam u studio tamburaše. Tada mi je sinula ideja „Operetsko – kabaretskog – oratorijuma: iz glave“. Prethodno sam sa Trndom na harmonici radio jednu pesmu povodom izbora, ali sve je još bilo u magli. Prošle su još tri godine dok nisam imao celu stvar u glavi. jednog dana sam pozvao Trndu i pitao ga šta misli o celoj ideji. Morate da pitate onog ko zna, ma koliko bili uvereni u svoj stav. NJegov uslov je bio da on izabere muzičare. U početku mi nije bilo jasno kakve to veze ima, ali posle tri godine koje sam proveo sa „Orkestrom za lociranje, uzbunjivanje i uznemiravanje građana“ shvatio sam da ne moraš da imaš u bendu najbolje muzičare, ali je važno da imaš dobre vibracije, dobru atmosferu. Mi to imamo.

U radio formi „Iz glave” sami ste u studiju, samo vi i mikrofon, a scenski nastup je timski rad. Kako ste „pomirili” te razlike?

Kabare iz glave je samo drugi način izražavanja onoga što već radim na radiju. Ako ovamo koristiš radijski jezik, u pozorištu koristiš njihov jezik, pomešan sa muzičkim izrazom i malo stendapa. Mislio sam, naravno, da sam najpametniji, da smo u tom smislu jedinstveni, ali posle vidiš da ima sličnih stvari i u regionu i u svetu. Ne baš skroz, ali tu su negde. Mi smo sada jaka, kompaktna ekipa muzičara i jednog pevača u pokušaju. A pričam kako inače pričam, iz glave, bez neke posebne pripreme. Sada radimo kad nam se radi. Obično meni padne na pamet nešto, stavim to na glasanje, na proveru, ozbiljni su to ljudi, znaju o čemu se radi, pa ako misle da je u redu, onda radimo. Muzičari sa kojima radim i cela ekipa, a ima tu petnaestak ljudi, kad se sve sabere, moj su korektivni faktor.

Od muzičara sam naučio šta je muzika. Posle par proba sa njima bilo me je sramota svih onih tekstova o muzici koje sam pisao jer sam video da nemam pojma o muzici. Muzika je za njih sva u ciframa,stalno nešto broje, za mene opet neka lepa melodija. Oni broje četiri ja brojim duplo, brojim osam. Ali nađemo se nekako. Lepo nam je dok radimo, a onda je i publici lepo. To je najvažnije. Promenili su mi i produžili život za ove tri godine. Nemam pojma kad ćemo opet da radimo. Možda jednom ili dva puta do kraja godine, a možda i ne. To se nikad ne zna.

BEČENJE KAO TREĆI JEZIK
Izložba „Bečenje“ bio je pokušaj da „Izglave“ progovori jezikom fotografije. Kažu da je bilo uspešno. Ono što je meni važno to je da sam na jednom mestu okupio mnogo kragujevačkih fotografa. Teško je tako nešto napraviti. Imao sambezgraničnu pomoć fotografa, mog druga Rausa koji je sve to složio kako treba i naravno „Doma omladine“, koji je na neki način uvek bio tu kad sam promovisao svoj rad. naravno tu je i Mikijeva štamparije MB linija. Bolje reći Nikola je sve završio. Miki je više posvećen pecanju. Šalim se, Miki me je naučio štampi, najviše. Uglavnom, bio je to treći jezik kojim je progovorila emisija „Iz glave“. dakle, radio, fotografija, pozorište a sad se vraćam na početak na tekst. Skupljam ovo što sam pisao zadnje dve godine, šaljem na gusto sito kod inostranog recenzenta i korektivnog faktora, pa ako prodje nešto objavićemo. Ako ne niko ništa. To bi bilo to, uglavnom recikliram, ista stvar u četiri varijante. Bolji sam od Bregovića!

Da li je vaša priča o „lajavcu” kao „poslednjoj šansi” novinarstva samo jedna metafora ili stvarna prognoza za budućnosti novinarstva?

Svojevremeno sam napisao tekst baš za ove novine pod naslovom „Završiću na lajavcu“. Evo, na ulasku u dvadesetu sezonu skoro da sam blizu toga. Prešao sam na radio 34. Ima još jedan radio u Kragujevcu na kome nisam radio, Radio Bravo, dobar radio, ali više je okrenut mlađima. Bio sam godinu dana na Radiju 9, radio sam u opuštenoj i prelepoj atmosferi, sa dve divne i pametne žene, ali oni će na jednu stranu, ja na drugu. meni nije problem na kom sam radiju i nisam ja problem. Problem je mnogo širi. U Kragujevcu se to najbolje vidi.

Pitanje je dana kad će neka od gradskih televizija prestati sa radom, kad će neki radio prestati da svira, a novine da izlaze. O školovanju mladih kadrova, nove generacije novinara da ne govorim. Grad ne raspisuje konkurs za finansiranje medija i to smatram vrhuncem bahatosti.

Valjda vam je jasno da je reč o šarenoj laži.

Sklon sam da poverujem da se radi o nameri jer ne verujem da neko može da bude toliko glup da ne vidi šta se sprema. Evo, recimo, ko nam garantuje da će televizije raditi za Novu godinu, da ćemo čuti novogodišnju čestitku gradonačelnika. Svi ćemo završiti na lajavcu. Bez obzira što imam loše mišljenje o novinarstvu u Kragujevcu, nisam baš omiljen kod nekih „kolega“, možda gore nego svi ostali zajedno, konkurs mora da bude raspisan. Uostalom, zakon na to obavezuje.

Slutite li šta će biti sutra sa vama i vašom emisijom, sa radio novinarstvom, sa profesijom na izdisaju?

Radiću dok budem mogao. Možda dvadeseta sezona bude poslednja. Ali radiću nešto drugo. Emisija koju radim sa suprugom Draganom „Kako ti kažeš“ mi je neki putokaz u tom smislu. Život u dvoje u emisiji u dvoje, gde Dragana vodi glavnu reč. Ja više dođem kao di džej. Mislim da kroz dijalošku formu možemo da damo sliku grada u kome živimo. To je za mene radio. Zvučna slika grada.
Sklon sam mišljenju da će kad- tad sve ove silne formatirane radio plej stanice da izgube od običnog gradskog radija koji govori jezikom ulice, koji vam daje sliku dešavanja u gradu u kome živite. na kome možete da čujete ljude iz svog grada. Moja emisja je u tom smislu otvorena. Nije došao ko nije pitao.

(Intervju povodom početka 20. sezone emisije „Iz glave“, objavljeno u „Kragujevačkim novinama“ 25.08.2016.  Miroslav Jovanović)

NE ČUJEM DOBRO, RECITE MI OLOŠI ŠTA HOĆETE

Premijer je na popodnevnoj konferenciji za novinare, popularnoj kzn imao svoje zvezdane trenutke. Pomerio je granice koje je i do sada sam upostavljao. Granice načina obraćanja novinarima i gradjanima koji sve to gledaju u direktnom prenosu na gotovo svim nacionalnim televizijama.
Baš u vezi sa tim, pre nekoliko dana, prijatelj koji sve ovo u Srbiji posmatra daleko, sa strane, kaže da premijera i njegove „eskalacije“ jednostavno treba ignosrisati, ne obraćati pažnju na njih.
Recimo, da sam vrlo sklon toj ideji. Ali samo recimo. Jer ostaje i posle svih racionalnih argumenata za ignorisanje jedno prosto pitanje – kako to uraditi?
Naime gde god da se okreneš, koji god kanal da uključiš, koje god novine da otvoriš, naletiš na premijera.

ljuti vucic

Večeras na elektronskim medijima i sutra u novinama sve će biti u znaku reči „ološ“ koju je premijer upotrebio.
O društvenim mrežama da ne pričam. „Je suis ološ“ već se širi uobičajenom, digitalnom brzinom.
Učinio je sve to sa „ološima“ vrlo vešto, kao i sve što čini do sada.
Odavno mi je jasno da je premijer političar s predumišljajem u svakoj reči, svakom pokretu, svakom brisanju maramicom, podizanju naočara, u svakom gestu, pokretu, sve je tako brižljivo pripremljeno. Toliko dobro da ispada spontano. Skoro da je nenandmašan u tome.
Tako je večeras je prikazao navijačke rasprave oko učinka srpskih sportista na Olimpijadi i njihovog političkog opredeljenja, kao još jedan napad na njega lično i politiku koju sprovodi. Većina ljudi koja je videla besnog premijera nije verovatno shvatila o čemu se radi zapravo, jer ono što je pominjao pojavljivalo se na društvenim mrežama, uglavnom po tviteru i fejsbuku.
Tako smo samo nekoliko sati po završetku najvećeg sportskog dogadjaja na planeti dobili „ološe“, kojima premijer neće dopustiti takvo ponašanje, čije ponašanje neće tolerisati. A može, ali, eto, neće i zato i saziva konferenciju za novinare. „Mogao sam da ćutim, ali moj posao je da branim Srbiju!“, reči su premijera koje kod običnog čoveka mogu da izazovu uznemirenost i strah. Pogotovu kod nekoga ko je iznerviran nekim rezultatom napisao neki „gnevni“ post ili tvit. Nešto kao kad opsujete kad naši prime gol ili koš.
Ostaje otvoreno pitanje šta ćemo sa onima koji uopšte nisu gledali Olimpijadu jer jednostavno ne mare za sport. Da li su oni izdajnici. Ako jesu da li su svesni ili nesvesni izdajnici. I šta ćemo sa njima? Gde ćemo sa njima? U koji deo vesti, na koju stranu novine? Da li će i takvima biti posvećena konferencija za novinare ili su za sada ostavljeni po strani pa nemaju razloga da strahuju da li će i njih premijer prozvati zbog patriotske neaktivnosti.
Vrhunac svega bio je u premijerskom pitanju upućenom prisutnim novinarima i svim gradjanima, jer tim redom se i obratio „prisutnima“ na početku konferencije, dakle, sve je eskaliralo u pitanju koje je glasilo: „Recite mi šta hoćete? Šta vi hoćete? Evo, ja ne razumem više, recite mi jednom šta hoćete?“.
To me je podsetilio na onaj trenutak kad vas neko bije i viče: „Pa šta ti je više, šta hoćeš? Šta više da ti dam?Šta hoćeš od mene? Reci, što ćutiš? Dokle da te bijem, kaži jednom?“
„Pusti me na miru! Prestani da se dereš. Neću ništa od tebe.“, možda i pomislite da procvilite.
Ali od siline udaraca, od siline slika premijera koje padaju na nas sa svih mogućih kanala, od siline teške, premijerske grmljavine, teško da će vas bilo ko čuti. Sve i da stignete da nekako progovorite.
Pogotovu vas neće čuti premijer. Jer, premijer, izgleda, kad to hoće, ne čuje dobro. Jednog takvog, gledao sam davno.

VIDIMO SE U EKSPOZEU

U danu kada su s one strane bare stizale samo loše vesti o porazima onih za koje nikada nismo ni sanjali da mogu biti poraženi, mandatar Aleksandar Vučić podneo je predsednici parlamenta Maji Gojković predlog za izbor članova Vlade Srbije. Tako je završena višemesečno medijsko sapunjanje, mučno razvlačenje i natezanje oko izbora onih koji će činiti (novu) „vladu napretka i prosperiteta“.

Pravo da vam kažem za sport ne marim baš mnogo. Još kao klinac sam pregoreo na par utakmica, par poraza, davno sam digao ruke od svega toga, a kako ide vreme više nemam živaca da gledam utakmice. Mogu da odgledam, recimo, zadnjih nekoliko sekundi basketa ali samo ako vodimo sa nedostžnih 20 razlike. Ili vaterpolo –  može zadnjih desetak sekundi ako vodimo sa najmanje tri razlike. Slično je i sa ostali sportovima. Ova pravila važe i za Olimpijadu koja je u toku.

Kad je u pitanju formiranje vlade, kako reče mandatar, napretka i prosperiteta, stvari su potpuno drugačije. Tu sam jako, čak vrlo jako, zainteresovan jer od toga zavisi moj život, život moje dece, životi svih nas. Tu nemate mnogo izbora. Morate da gledate čak i kad vidite da gubite, da je poraz neminovan, da vam nema spasa.

Ne možete da dignete ruke od života. Kakav god da je, život je da se živi.

citulja
Napredak i  prosperitet, rekosmo, dakle. Jer prethodna vlada, na to me je podsetio bivši i budući premijer, bila je vlada stabilnosti i stabilizacije javnih finansija. A sada, „sada želimo da sa novim entuzijazmom krenemo u nove pobede jer Srbija više ne može da se zadovoljava malim i vreme je da Srbija krene prema vrhu u svim segmentima društvenog života.“, rekao je Vučić. I još je dodao da nas čeka zlatno doba.

I to je to. Kap u mojoj čaši. Ne znam da li zbog Olimpijade ili godina ali sve manje i manje imam živaca, gotovo da više i nemam stomak za svu ovu palamudjevinu, foliranje, prenemaganje, hatalisanje, spinovanje, kako kažu stručna lica, za nove, novije, najnovije vlade, vlade prosperiteta, napretka, entuzijazma.

Jer, kad ovo budete čitali sasvim je moguće da će i dalje trajati rasprava oko ekspozea koji je mandatar čitao odnosno podnosio ko zna koliko sati. Budući premijer je rekao da će probati da stoji sedam sati i čita ekspoze jer smatra da je to njegov „dug prema istoriji“.

Ja, na svu sreću, nemam taj dug. Čak mislim da tako nešto i ne postoji, da je u pitanju umišljeni, lažni dug. Ali dužan sam da samom sebi dozvolim sledeću misao – tolika zaslepljenost sopstvenom veličinom nije vidjena odavno a usudjujem se da kažem i – nikada. Ili ako je zabeležena kod nekih prethodnika ona nikad nije javno izrečena.

Dakle on će da čita i čita a mi ćemo da sedimo i da gledamo.

Znam i kako će to da izgleda: ući će u salu Skupštine, praćen aplauzima, ima da poskaču gotovo svi i da tapšu dok se ne da znak da stanu, onda će da čita, pa će malo da pije vodu, pa će da namešta cvikere, pa će da uzdiše, pa će da priča malo „iz glave“, možda i podigne ton, pa će da bude aplauza, još aplauza, pa još i još aplauza, on će opet da pije vodu, uzdisaće, teško i značajno, opet će da čita i na kraju kad bude završio biće najduži aplauz, po prvi put u srpskoj istoriji, ne samo parlamentarizma, da izvinete na izrazu, nego uopšte u burnoj i tragičnoj istoriji srpskog naroda i svih naših naroda i narodnosti bez obzira na njihovu versku, rasnu, nacionalnu ili LGBT ostrašćenost.

Aleksandar Vučić čitaće rukom, na karo papiru, pisani ekspoze sve dok se svako od nas ne bude video u tom dokumentu.

Vidimo se u ekspozeu. Kao u nekoj kolektivnoj čitulji. Jer, ekspoze je upravo to – naša zajednička fotografija koja će jednog dana, kada budu raspisani novi izbori, biti naša čitulja. Na nekoj od strana pri kraju novine odštampaće, preko cele strane, kako i pripada, o našem trošku zajedničku čitulju -naš prinudni zajednički selfi i neki prigodan tekst tipa „sa dubokim bolom i tugom obaveštavamo preživele gradjane sa fotografije da sve što je pisalo u ekspozeu više ne važi.“

Biće to, kažu, za četiri godine. Evo, obe ruke dajem, biće za možda godinu ili dve. Biće to samo mrtva slova na papiru.

Do tada, dok ekspoze bude trajao, dok i od njega ne dignu ruke kao što su to rade sa svima nama, živećemo zlatno doba.

Ali rekoh vam malopre, kakav god da je, ma i da je zlatan, život je da se živi. Ne možete da dignete ruke od sopstvenog  života. Dok traje.

Jeste, kratak je, ali sve se nešto mislim, život ipak traje duže od ekspozea.

 

(“Kragujevačke novine“, 11.08.2016.)

KONTROLIRANI, NADZOROVANI, SVOBODNI

Velik, lep i izuzetno značajan dan za Srbiju bio je taj ponedeljak, 18. jul. Nema sumnje, Aleksandar Vučić, mandatar, premijer, tehničar ili ne, štalijeveć, bio je u pravu kad je, „skromno nasmejan“, ovo izjavio u Briselu, prilikom otvaranja poglavlja 23 i 24 u, kako to stručna lica kažu, „procesu pridruživanja Evropskoj uniji“.

Jer, da nepotrebno podsetim, pridruživanje Evropskoj uniji (u raspadu)  je „starteški put Srbije.“ Put koji nema  alternativu. Znate to, valjda, drobe o tome svi koji su se izmenjali na vlasti zadnjih decenija.

Ako, kojim slučajem, još uvek ne dobacujete do značaja otvaranja poglavlja onda pročitajte sledeće Vučićeve reči : „Kad me je moj prijatelj (novi šef britanske diplomatije) Boris Džonson pitao danas da li je to nešto značajno za Srbiju nisam oklevao da mu kažem da je ovo izuzetno veliki i važan dan za Srbiju.“

U slučaju da ne znate o čemu se radi u ovim poglavljima evo vam i to. Poglavlje 23 obuhvata pravosuđe i osnovna prava a poglavlje 24 tiče se pitanja pravde, slobode i bezbednosti. Kad to sredimo, uz ostala 33 poglavlja, bićemo prava, evropska (u raspadu) zemlja. A to će, prema rečima Aleksandra Vučića da bude negde 2019-20. godine. Tada ćemo mi, sa naše strane, da okončamo sve pregovore i tada članice Unije (u raspadu) treba političkom odlukom da se izjasne o „otvaranju vrata“ Srbiji.

Kako će i šta će Evropa nije naše da razmišljamo.

Što se Srbije tiče nije se čekalo. Ma, nije se čekalo ni da se Vučić vrati u Srbiju a već se počelo sa „usaglašavanjem.“ Sa nekoliko „iventa“ već smo, na sebi svojstven način, obeležili ovaj „velik, lep i izuzetno značajan dan“.

pankrti
Naslovna strana omot albuma „Državni ljubimci“ grupe Pankrti (1982. godina)

Već ujutru, dok poglavlja formalno i nisu bila otvorena, u Beogradu je održan svojevrsni performans na kome su predstavnici inicijative „Ne davimo Beograd“ zatražili od gradonačelnika „čijeg grada“, da podnese ostavku na tu funkciju jer već preko 70 i nešto dana na srcu im leži Savamala. Tom prilikom oni su gadjali gradonačelnika toalet papirima, plastičnom flašom (nju nisam video) bilo je vatanja za gušu, nastao je opšti pičvajz iliti slika i prilika poglavlja 24 u Srbiji – sloboda, bezbednost, pravda a o nezavisnom pravosudju i poštovanju osnovnih prava da ne pričam.

Obe strane su dale svoj puni doprinos. Gradonačelnik i njegovi saradnici koji se i dalje nadaju da nisi oni baš ti„idioti“ ili „nadležni organi grada“ koje je pomenuo Aleksandar Vučić kad je pominjao odgovornost za dogadjaje u Hercegovačkoj ali i predstavnici inicijative „Ne davimo Beograd“  koji su došli da uruče otkaz Siniši Malom. Zaneli su se i jedni i drugi, ali vlast ima medije i ceo dan bije po „inicijativi“, još malo pa  kao Erdogan po generalima, sve napominjući da nema ništa protiv protesta ali ima protiv nasilja makar ono bilo i onako hipsterski naivno, što bi rekli, nasilje toalet papirom ili plastičnom flašom (koju, rekoh, nisam video).

I dok su se na televizijama i društvenim mrežama još vrteli snimci sukoba,  istog tog „velikog, lepog i izuzetnog dana,  samo predveče, u galeriji „Progres“, otvorena je izložba „Necenzurisane laži“, još jedan, samo naprednom srpskom duhu svojstven, način obeležavanja otvaranja poglavlja 23 i 24.

U pitanju je izbor 2.523 primera od ukupno 6.732 negativna medijska sadržaja koja su u poslednje dve godine objavljena o SNS  i Aleksandru Vučiću koji je nedavno rekao da će otvoriti muzej „apsolutizma i diktature Aleksandara Vučića“. E, pa to vam je to, samo se ne zove tako nego „Necenzurisane laži“.

I još nešto: ono na izložbi je manje od pola od onoga što ima. Dakle možemo da očekujemo, i ja se iskreno nadam, nastavak izložbe. Pošteno rečeno, bolju izložbu i nismo ni zaslužili. A teško da je bolju moguće i napraviti. Pogotovu posle Drugog svetskog rata. Pre Drugog rata bilo je sličnih, pa i boljih izložbi.

Osim što nam, samo posle nekoliko sati po otvaranju poglavlja, pokazuje kako aktuelna vlast zaista shvata oblasti obuhvaćene poglavljima 23 i 24 ova izložba, koja će od septembra krenuti na turneju po Srbiji, predstavlja klasičan spisak onih koji kritikuju vlast u Srbiji. Koji se negativno ponašaju. Svi su tu na gomili, pedantno poredjani. I oni i njihovi negativni medijski sadržaji: naslovne strane, karikature, fotomontaže, tekstovi, audio i video zapisi i naravno, tvitovi.

Svi su popisani. Još samo da budu otpisani pa da zatvaramo poglavlja.

 

(„Kragujevačke novine“, 21.07.2016)

AJD U KOLO MOJA LOLO

Ne znam kako stoje stvari kod vas ali kod mene je dešava nešto čudno, vrlo neobičan fenomen. Kako zinem nešto da kažem, kako primaknem prste ka tastaturi da nešto napišem, tako se setim da sam to što sam naumio već jednom ili, što je još gore, više puta, izustio ili napisao.

Primera radi, samo što sam pomislio da bih mogao da napišem nešto na temu Srebrenice vidim da sam prošle godine u ovo vreme, ili bilo koje od dvadeset i jedne prošle godine, uvek negde krajem juna ili početkom jula, već pisao o tom danu gneva, kako je nekoliko genocidnih dana, u prošli ponedeljak, gostujući na na mom televizoru nazvala gospodja čije ime ne bih pominjao. Ne zavredjuje.

A ono što se desilo već sam pominjao, rekao šta mislim. Da se ne bih dalje ponavljao, ako nekome nije jasno, može u prethodnom pasusu reč Srebrenica da zameni sa reči Bratunac. Isto vam je. Ili odaberite neko drugo mesto u kome se za vreme rata, za koji kažu da je završen, dešavalo sve to što koliko vidim nije završeno.

I tako, to vam pričam, eto ti mene u jednom od beskonačnih krugova u kojima se okrećem.

kolo1

Ali ajde ni po jada da se samo ja okrećem. Okrećemo se svi, čak i oni koji misle da se ne okreću. Vrtimo se kao na nekom ringišpilu, vrtimo se u beskonačnim raspravama o prošlosti koja je, ako ste videli te slike s one strane reke, nečija sadašnjost.

Slično je i sa drugim temama.

Evo recimo sva ta muka oko formiranja nove Vlade Srbije. I o tome bih imao šta da napišem a onda, opet, setim se – pa ja sam o formiranju Vlade pisao toliko da sam dosadio i sam sebi a kamoli vama što čitate. Drobio sam o svim tim razgovorima, pregovorima, ulaganju maksimalnih napora da se formira najbolja moguća Vlada na dobrobit svih gradjana Srbije koja će snažno zakoračiti u (uvek bolne) reforme, tako neophodne ovom društvu.

Što bih opet ponavljao kako je sve to oko formiranja nove vlasti jedna velika igranka, krug u kome se, čvrsto se držeći za ruke, okreću decenijama jedna te ista povezana lica. Koliko puta da ponovim, a da ne dosadim sebi i drugima, da je sve to predstava jednog čoveka, predstava u kojoj niko ne uživa, najmanje mi, nesrećni gledaoci, predstava sa koje ne možemo da izadjemo.

Pun mi kompjuter tekstova na tu temu. Možda je vreme da sve to zipujem, da napravim postora za druge, važnije teme ili barem teme o kojima do sada nisam pisao ili pričao. Jer, nikad ne znaš, možda nisam smeo, nisam hteo, možda sam nešto prevideo…

A onda kad se zapitam o čemu to nisam pisao, nemam odgovor.

O Kragujevcu možda, o promenama vlasti, o opoziciji, o odnosu gradske vlasti prema medijima, prema gradjanima, na kraju krajeva, o radnicima našeg najvećeg automobilskog giganta, o „dobrovoljnim“ otpremninama, autobuskoj stanici, taksistima, deci, omladini, profesorima, o rokenrolu, pozorišnim predstavama, o sebi samom, ako ne o drugima…

O Srbiji, možda, o trenutno aktuelnim podelama u novinarskoj profesiji na podobne i nepodobne, na patriote  i domaće izdajnike i strane plaćenike, o jednoj Višnji iz Beograda i njenim listama za odstrel, o ćutanju novinarskih „gromada“, o gašenju „E-novina“, o sve glupljim televizijskim programima, o poslanicima preletačima, toj zaštićenoj vrsti ptica, o… dajte temu, recite mi, podsetite me.

Sve sam to već pisao na ovim stranama, o svemu tome sam pričao u emisiji. Ruke mi utrnule, grlo mi se osušilo.

Evo, sad mi, u sred pisanja, pade na pamet, lepa je prilika, leto je, vruće je dok ovo kucam, baš bi bilo dobro napisati neku o letovanju. Taman se namestila ova akcija „Moja Srbija“ sa sve mudrim savetom: letujte u Srbiji. A onda se setim da sam baš prošle godine, kad je prospekte o lepotama Srbije po Beogradu delio premijer Aleksandar Vučić, seo pa izračunao koliko bi me koštalo jedno porodično letovanje u Srbiji u trajanju od jednog dana, na gradskim bazenima u Kragujevcu. I nisam otišao na letovanje.

Ostao sam, kao i većina ljudi u krugu iz koga kao da nema izlaza. Zatvoren sam! Okrećem se, vidim to jasno, ali  kako da izadjem ne znam.

Nekako mi se čini da ovo nije ovo običan krug, nije ovo ono kolo u koje ulaziš za dinar a izlaziš za dva. Ovo je neko drugo, mnogo opasnije kolo. Izgleda da se ne plaća izlaz. Dovoljno je, čini mi se, samo da staneš. I onda te jednog dana, jednostavno, nema.

Stao si i nestao.

A kolo i dalje ide naokolo, drži ritam, ne staje. Nikad.

 

(„Kragujevačke novine“, 14.07.2016)

POSLEDNJE ZAVRTANJE UŠIJU U PARIZU

Čitaoce koji imaju problem sa godinom proizvodnje sigurno gornji naslov podseća na film „Poslednji tango u Parizu“. To vam je ono bezobrazno filmsko delo iz koga svi pamte, za mnoge i dan danas, šokantnu scenu u kojoj Marlon Brando, u cilju poboljšanja tanga, počne da nanosi maslac po izvesnim delovima intimne regije Marije Šnajder.

U stvari, koliko god smo sve ono na platnu gledali širom otvorenih očiju i usta, nije bilo tu ničeg šokantnog. Bila je to čista edukacija: uz maslac sve ide lakše, samo klizi, što bi rekli. Tako smo, još kao mali naučili: za tango ili seks potrebno je najmanje dvoje a ako počne da škripi i zapinje mora da se podmaže.

Najgori od nas, shvatili su to kao životni stav pa su se odmah pažljivo i debelo namazali po celom telu i prešli u politiku. 

sumit 1

Decenijama kasnije, spremajući se put Pariza, Aleksandar Vučić znao je da su davno prošla vremena kad su se stvari rešavale mazanjem maslaca. Pogotovo u politici.

Posle svih tih godina koje je pojela rdja, podmazivanje više jednostavno ne pomaže. Ni maslac, ma ni maslinovo ulje u znak miroljubivih namera, prošla su ta vremena. Kad škripi i zapinje, kao što škripi i zapinje u Srbiji trenutno, potrebna je čvrsta i suva ruka.

Zato je, sluteći šta se sprema, predosećajući šta ga čeka, nekoliko dana pre odlaska u grad svetlosti, uzviknuo pred okupljenim novinarima: „Niko ne može da mi zavrće uši!“ Na pitanje ljubopitljivih, dostojanstvenih i nadasve radoznalih pripadnika nemoćne sedme sile, da pojasni svoje reči mandatar je rekao: „Ako hoće – hoće, ako neće – neće. To ću jasno i glasno da kažem kad odem u Pariz.“

Na sastanak lidera EU i Zapadnog Balkana vaistinu je tako i bilo. Uspešno primenjujući svoju taktiku  naš je gospodar uspeo u onome što je (najmanje) hteo: dobio je čvrste garancije, reč Angele Merkel da će poglavlja 23 i 24 biti otvorena. Britanija i Hrvatska koje su zatezale, stvarajući nesnošljivu škripu na našem putu koji nema alternativu, same sebi su zavrnule uši kada ih je frau Angela pogledala.

Škripanje i zatezanje dodatno je pojačala urednica „Politike“ Ljiljana Smajlović koja je u sred zasedanja lidera podnela ostavku na svoje, dva puta poklonjeno, radno mesto. Prisutni su digli glavu sa tvitera i pogledali u našeg mandatara a on im je, slegnuvši ramenima, rekao: „Ja vam pričam, ako hoćete – hoćete, ako nećete – nećete, vidite i sami, kakva je situacija u Srbiji. Danas Ljiljana, sutra Vučićević, prekosutra možda i Željko. Mi smo takvi, ne damo da nam niko zavrćemo uši. Kad vidimo da je djavo došao po svoje sami sebi zavrćemo uši. Pa vi sad vidite šta ćete i kako ćete. Mi smo ispunili sve što ste tražili da uradimo. Ja sam ćutao, ništa nisam govorio a mogao sam. Ali nemojte da se iznenadite ako posle ili za vreme ovog samita počnem sebi da zavrćem uši.“

„Znala sam da ćeš da prodrmaš stvari!“, uzviknula je Frederika Mogerini. „Frau Angela dajte ta poglavlja. Zavrni mi uši. Učini me dostojnom. Daj mi smisao. Razmaži mi poglavlja po stomaku.“

Naš je mandatar ostao priseban, bio je ozbiljan kako to i priliči lideru.

Kasnije, u dvorištu, okružen zelenilom novinara, dopustio je sebi par osmeha. Bio je zadovoljan: odigrao je diplomatski tango u Parizu majstorski, još jednom je izdržao sve pritiske, a nije čak rekao ni Danke Dojčland.

Neimenovani izvor iz srspke delegacije, koji je s razlogom želeo da ostane u Parizu, tvitnuo je sa poverljivog naloga da je mandatar, odmah po završetku samita, pozvao Ljiljanu i rekao joj da je njena ostavka, koristio je reči „njena žrtva“, svojevrsni temelj slobodnog pravosudja, osnovnih prava, pravde, slobode i bezbednosti u Srbiji.

Ljiljana je, jecajući, zahvalila i zamolila da se otvaranje poglavlja nazove po njoj, skromno – Ljiljino otvaranje. „Biće tako, draga Ljiljo, biće tako.“, odgovorio je gledajući u šah tablu.

Sutradan, dok je izlazio pred okupljene novinare Aleksandar Vučić je razmišljao o svim tim ušima koja će morati da zavrće. „Možda mi zatreba i maslac!“, pomislio je trenutak pre nego što je okupljenima rekao: „Srbija će, prvi put u novijoj istoriji, otvoriti pregovaračka poglavlja 23 i 24 na medjuvladinoj konferenciji 19. jula u Briselu.“

Onda je namestio naočare i pitao: “Ima li pitanja ili da počnem da zavrćem uši!“

(„Kragujevačke novine“, 07.07.2016.)

SMEH LETNJE NOĆI

Negde na društvenim mrežama video sam nekakav konkurs ili poziv sledeće sadržine: napišite najstrašniju priču koristeći samo četiri reči. Ima raznih fora i fazona, ljudi su dovitljivi, svašta su pisali, ali meni se najviše svidela sledeća „priča“ od četiri reči: „Ja živim u Srbiji.“

Priča je zaista strašna. Kratka i jasna, pogotovu nama koji živimo u Srbiji. Moja priča je slična, možda je i vaša tu negde, samo je malo duža. Moja priča ima jedno slovo više, kaže – I ja živim u Srbiji.

Strah je zajeban. Svako ima neki strah, svako se nečega plaši. Onaj ko kaže da ga nije strah ili laže ili ne želi da prizna da ga je strah. Većina ljudi u ovoj zemlji živi u strahu. Nisam vam ništa bolji ili gori. Rekoh vam već – i ja živim u Srbiji.

Većina se ujutru budi iz strašnog sna, otvara oči i dan počinje strahom, bolje reći strahovima: kako će mu proći i da li će proći dan, da li će imati dovoljno da preživi, da sastavi jutro i veče, da li će imati detetu za školski džeparac – užinu, hoće li mu baš tog dana zatrebati novac za neki od neplaćenih računa, da li će nešto uspeti da se sklopi za ručak, ostade li bar za dve popodnevne kafe ili mora da se kupuje novih 100 grama, ima li jogurta za večeru, šta li će, na kraju, da kažu na televiziji.

Uveče pogasimo svetla, legnemo u krevet jedno pored drugog, zatvorimo oči i tonemo u san razmišljajući šta ćemo i kako ćemo ujutru kad se probudimo. I tako, u krug, dan po dan, noć po noć, život u strahu, život u Srbiji.

oci-strah

Ljudi se plaše za porodicu, za posao, za zdravlje. I to baš tim redosledom.

Roditelji brinu za svoju decu ne primećujući kako su deca sve zabrinutija za svoje roditelje koji zabrinuti za svoju decu ne primećuju koliko su se izobličili od brige i straha.

Svako ko radi, da l’ na belo, da l’ na crno, ne menja mnogo, preplašen je i prestravljen da ne izgubi posao. Jer vidi koliko njih očajnički traže posao, koliko njih je spremno na sve što se od njih zatraži samo da dodje do posla i jedan strah zameni drugim, boljim strahom, sigurnijim strahom.

Zdravlje je na zadnjem mestu. Niko ne obraća pažnju na zdravlje dok ga ne dotera do duvara. U svetu ljudi se (normalno) najviše plaše smrti. I ovde je tako. Ali u Srbiji nema straha od smrti kao posledice bolesti nego straha od smrti kao posledice užasno teškog života.

Priča mi čovek razgovor dve bake, za kasom, u prodavnici.
„Koliko je sve poskupelo, ovo više ne može da se izdrži.“, kaže jedna.
„Ćuti, sva sreća da je život kratak!“, odgovara druga.
Smešno? Tužno? Teško? Strašno? Sve je. Tako je.
Strah  je u Srbiji toliko velik da se o tome ćuti.

Niko „pametan“ ne želi da priča o strahu. Ćuti, nisi lud valjda da pričaš o tome, ko zna šta sve može da ti se desi. Doći će baba-roga, jeste ona što si je svake noći čekao kao malo dete, poješće te mrak, polomiće ti neko ruke i noge, oteće ti dete, ostaćeš bez posla, prijatelju, pokupiće ti stvari iz kuće, daće te u novine, bićeš na nekim slikama, snimcima, nemoj mnogo da se siliš, dane izleći se i ne trči pred rudu, bolje ti je da ćutiš.

Trpi strah. Kad mogu svi drugi, možeš i ti. Plaši se kao i sav normalan svet u Srbiji.

Ćuti se u Srbiji glasno. I tu nije kraj. Ovde se ljudi plaše čak i da slušaju one  koji su preplašeni progovorili. Zatvraju oči i uši. U strahu, da ne bi čuli strahove drugih, otvaraju usta i ispuštaju jednolične i glasne tonove koji nekada mogu biti i zavodljivo melodični.

Priznajem, toliko me je strah da moram stalno da pričam, da pišem. Plašim se da prestanem. Plašim se da zaboravim na svoj(e) strah(ove), makar i na trenutak. Strah me je svakog dana. Strah me je svake noći.

Strah je u Srbiji toliko velik da je to postalo smešno.

I pomišljam, preplašen, smeh je hrabrost. Strah se plaši smeha.
(„Kragujevačke novine“, 23.06.2016.)

DA VAM OPEREM ŠAJBU

Kao što možda primećujete u Srbiji se trenutno odvija pravi medijski rat. Kad kažem Srbija mislim na Beograd. Novinari su se, kao nekad davno u srećna vremena, podelili u dva bloka, dva tabora, dva rova, na jednoj strani su patriote, na drugoj domaći izdajnici i strani plaćenici.

Besni rat, svako jutro počinje bombardovanjem naslovnim stranama tabloida, rafalnom paljbom analitičara u jutranjim programima, nastavlja sa popodnevnim i večernjim vestima  a završava kasno uveče, borbom prsa u prsa u televizijskim raspravama. Noću se obnavlja municija, pa sutra ujutru opet u juriš. Praktično, nema predaha.

Rat je dobar izvozni proizvod, znate već „to kad jednom krene mora da nastavi da se širi“. Iz Beograda, sukob se preselio u Novi Sad. I tamo novinari vode rat oko pokrajinskog javnog servisa, RTV. Izbačeni bi da se vrate, ubačeni im ne dozvoljavaju. Nema rovova ali ima protesta i kontraprotesta, nešto slično tek zaboravljenim mitinzima i kontramitinzima. Ljudi su kulturni. Neće da se valjaju po rovovima, više vole da šetaju, duvaju u pištaljke, pevaju i pričaju.

Najavljeni kontraprotest/kontramiting možda unese odredjenu dozu neizvesnosti, ali teško da će otići dalje od običnog nadvikivanja. Skup je jogurt i da se pije a kamoli da se baca. Mada, nikad se ne zna, gde ima sendviča za džabe mora da ima i jogurta za prosipanje.

c700x420

Hvala Bogu, Kragujevac je daleko od prvih linija fronta.
Hvala na pitanju, u Kragujevcu nema rata.

Bolje rečeno, ima rata ali nije bratonovinarski rat.

Kragujevac je u svemu poseban, u svemu prvi pa i u slučaju rata. Ovde ne ratuju novinari medjusobno, mada su spremni i za tako nešto, još se nije podelilo, barem ne zvanično, na patriote, domaće izdajnike i strane plaćenike, ovde se rat vodi izmedju novinara i lokalne vlasti. Znaju svi, i ptice iz reklame znaju da je u pitanju konkurs za sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa .Vlast u Kragujevcu ne raspisuje konkurs već godinu i po dana, uz različite izgovore.

Novinari su zato seli, pogledali se medjusobno, ne svi pobogu, naravno, zaključili da su u istoj situaciji, da ne napišem nešto drugo, pa su krenuli u protest tražeći da se raspodeli 80 miliona dinara, koliko je planirano za ovu godinu u budžetu. Sve pod parolom „Samo po zakonu“.

U trenutku kad je sve počelo da liči na medijski rat, kad je u prošli petak održan i protest ispred Skupštine grada, samo nekoliko minuta pošto je po zakonu izabran na funkciju gradonačelnika, Radomir Nikolić je (najzad) odlučio da popriča sa delegacijom novinara. Nisam prisustvovao, kažu da je bilo neprijatno i jednima i drugima, posebno gostima sa strane. Došlo im, kažu, da se krste i levom i desnom.

Uglavnom, posle sastanka gradonačelnik je rekao da novinari kucaju na otvorena vrata, da nema razloga da javnosti prezentuju da se u gradu dešava rat sa medijima. Na kraju je objasnio da je situacija na žalost takva da finansija trenutno nema. Kada bude bilo para biće i konkurs. Tako je završen rat u Kragujevcu, što se tiče vlasti.

Što se tiče novinara, gradskih medija, hvala na pitanju, još uvek mrdaju i daju znake života. Nekako se simulira novinarstvo, ako to nije nepristojno reći. Štampaju se novine, proizvodi radio i tv program, apdejtuju portali, u nemogućim uslovima: ne rade kamere, nema kaseta, mikrofoni i bubice prekidaju, miksete zuje, papir za novine je sve lošiji, internet je sve češče u prekidu, mobilni telefoni su isključeni…

U Kragujevcu, eto zato, ne postoji normalno informisanje, zato ne znamo šta se dešava u gradu. Buljeći u nacionalne programe znamo sve o visokoj politici, svetskim zaverama i životu u rijalitima. O svom životu, svom rijalitiju ne znamo ništa.

Za razliku od Beograda gde se borba vodi oko para koje postoje i to u ogromnim količinama, da ti se mozak zavrti, ovde se rat vodi(o) oko 80 miliona dinara. Sića! U Beogradu za te pare neće da uključe kamere a vidjeniji analitičari ne ustaju iz kreveta. Ma, ni mobilni ne pale. Ni tvit da napišu.

Centralizacija nam svima, pa i lokalnoj vlasti, mada ona toga izgleda nije svesna, svima dolazi glave. Vlast u gradu je na neko vreme odložila ispunjenje svoje zakonske obaveze predstavljajući kragujevačke novinare kao „neke tamo što samo traže pare“, nesposobne da sami zarade na tržištu.

To nije tačno. I ne pada mi na pamet da ovo objašnjavam. Ako se drugi prave blesavi ja neću. Novinari su sasvim obični ljudi, sa običnim potrebama, ljudi koji rade svoj (možda neobičan) posao. Kao i svi drugi: neko bolje, neko lošije, ali rade. Dokle će, ne zna se. Jednog dana, a taj dan u Kragujevcu nije daleko, prestaće jednostavno, jer dalje neće moći koliko god zapinjali. I onda ćemo da se lupamo u glavu. Ali tada će biti kasno.

Zato, kad me budete videli na nekoj raskrsnici kako perem šoferšajbne nemojte da se začudite kad vam budem rekao: „Jesam li ja pričao a vi ste se smejali i mislili da se zezam?“
(„Kragujevačke novine“, 16.06.2016)