Budući da je emisija „Iz glave“ ušla u petnaestu sezonu emitovanja, kako biste ocenili njen uspeh, i uticaj koji je imala na njene slušaoce?

Nije moje da ocenjujem uspeh emisije ili govorim o njenom uticaju…Ja sam, u svakom slučaju, zadovoljan činjenicom da sam „izgurao“ 15 sezona – nije mala stvar „u istoriji radija“.
No, emisija je, zaista, kako joj se „kaže“ u podnaslovu „radijsko delo sa predumišljajem“. U tom smislu ja sam na početku emitovanja, u zlatno doba dok je ovde još jahao gosn. Milošević, bio svestan slušanosti koja joj sleduje a samim tim i uspeha. Znao sam da takvu emisiju, tog naboja, intenziteta, te anti-senzibilnosti kako prema vlasti tako i opoziciji (u politici, kulturi, sportu, muzici… -  jer svuda imate ta dva pola) , dakle, emisiju koja ne prašta ni rodjenoj majci, niko u zemlji ne pravi. Pa čak ni, u to ali i ovo vreme, izvikane beogradske radio stanice.
Kako sam vrlo rano preležao „novinarske dečije boginje“,  saradjujući sa najboljim i najčitanijim novinama i magazinima bivše SFRJ, te tako postao svestan svoje nesvesti tj. vrednosti,  „uspeh“ (ako ga tako možemo nazvati)  me nije našao zatečenim. Samo je potvrdio da je koncept bio dobar.
Ako govorimo o uticaju na slušaoce,  on je neodvojiv od uticaja koji je uopšte na javno mnjenje u Kragujevcu i okolini imala „Druga boja Radio Kragujevca“  iliti drugi program ovog radija, koji sam i uredjivao, što zajedno sa Nenadom Jankoviće, što samostalno, nekih šest ili sedam godina. U dve reči „otvaranje očiju“ ili još bolje rečeno „otvaranje usta“.  Tako je bilo u „ono“  vreme ali tako je (barem se trudim da bude) i danas.
Dozvolićete mi da pomenem još jedan uticaj koji je emisija imala, a ima i danas, a on se odnosi na mladu generaciju radio novinara iliti voditelja. Ne shvatajući da je „Iz glave“ u stvari „prevrnuti radio“, na momente čak i parodija radio programa, čitava generacija „spikera“ (koji su slušali kao klinci moju emisiju) shvatila je radio kao nešto „ gde kad se upali crveno svetlo ja ću da pričam do besvesti a posle ću da pustim neku muziku koju volim“.  Zato danas na radio stanicama imate gomilu neobrazovanih i needukovanih „voditelja“, „šoumena“, koji satima čitaju horoskope, vremensku prognozu,  štopuju vreme, a s vremena na vreme ispričaju i nešto o svojoj komšinici…  bezbolnu i bezbojnu varijantu emisije „Iz glave“, koja nikoga ne dotiče ni do korena kose. Radio program je nešto mnogo ozbiljnije ali, na moju veliku žalost, ne primećujem da je to neko od onih koji kreiraju radio program na ostalim radio stanicama primetio. To je poguban uticaj koji je ova emisija imala ali to je van moje kontrole. Za jednu radio stanicu, za jedan radio program, dva do tri sata programa „iz glave“ je i jednom na dan mnogo. Ovako, kako koji radio uključiš čuješ „klonove“. I ono što je meni najčudnije: ja sa svojih 50 godina ne osećam da mi neko od „novih“  duva za vrat…Ja da imam 20 – 25 godina pregazio bih emisiju „Iz glave“ kao plitak potok. Kad ono medjutim, eto već 15 sezona…

U čemu pronalazite inspiraciju za temu emisije? Da li je uglavnom diktiraju aktuelni i dnevni događaji,ili imate neke druge kriterijume?

Zemlja Srbija je neiscrpna in spiracija – ako je volite zaista! Ako volite njene ljude! Gde god da se okreneš, gde god da pogledaš, šta god da čuješ , pročitaš, sve je to „inspiracija“.  Društvo nikada nije savršeno, niti će biti, pa ako želite da ukažete da „nepravilnosti“, ako želite da saopštite svoje mišljenje, ako želite da sa „našalite“ ili, ozbiljnije rečeno, ako želite da se iscerite istini u oči, Srbija je najveća inspiracija na svetu, ne brinite, za vas uvek ima posla. Nikad nisam birao teme, dogadjaje, oni su birali mene. Ja sam samo želeo (i dan danas želim) da vodim neku „top listu“, da najavljujem „mesto broooooj jedaaaan ove nedelje“, ali nije mi se dalo. Povuklo me na drugu stranu. Ili kako se kaže u jednoj od primenjenih pesama „iz glave“ – „Ja sam vojnog lica sin/ svi u ploču ja u klin!“

Da li se pripremate za emisiju, ili je tok emisije spontan?

Ne pripremam se za emisiju, moj dan – sve što radim, javno ili privatno, sve je to na neki način priprema za emisiju. Naravno, u slučaju kada imam goste, kada radim razgovore, pripremim se vrlo ozbiljno, jer je intrevju vrlo teško raditi – pogotovu na radiju gde vas vreme „jede“ ( a sagovornik je, recimo, opušten, kao da smrt nije ništa).  Što se samog „talk show“ programa tiče, dakle, delova emisije koji su „pričanje iz glave“ može se govoriti o spontanosti. Naime u većini slučajeva mi se dešava da prilikom ulaska u studio na umu imam jedno a da „kad se upali lampica“  počnem da pričam nešto sasvim treće. Vremenom sam, naime, izgubio „kontrolu“ nad emisijom. Onakvu kontrolu kakvu imaju urednici, recimo. Ona je, postepeno, da ja to nisam osetio, postala samostalno biće, koje kontroliše mene… što baš i nije za pohvalu, ali opet, daje rezultate. Na kraju krajeva, moja je emisija pa je puštam. Mlada! Ima tek 15 nepunih godina.

Po Vašem mišljenju, da li je problem cenzure u našoj zemlji veliki, i da li ste nekada imali problema sa tim?

Problem cenzure postoji oduvek! Nije važno da li je na vlasti, kralj, Tito, Milošević, Koštunica, Tadić…ili još gore neki lokalni političar. Cenzura ide ruku pod ruku sa „vlastodršcima“. I ona nije problem vlasti. Svaka vlast, svaki vladar,  svaki predsednik opštine, voli cenzuru…To mu je u opisu radnog mesta – mada ovi moderni, savremeni, demokratski „vlastodršci“ to neće nikad priznati. Cenzura je problem novinarstva, bolje rečeno svakog novinara  – imaš onoliko slobode koliko se izboriš, koliko smeš, koliko možeš, koliko si spreman da podneseš.
Sve ima svoju cenu. Sloboda govora, sloboda pisanja je najskuplja. Na žalost, većina novinara ne želi da plaća tu cenu. Većina novinara radi svoj posao kao da radi neki drugi, činovnički, neki posao u banci, na šalteru, kao portiti, konobari, taksisti…bilo koji posao. Novinarstvo tj. posao novinara je „posvećena“ delatnost.  Ili jesi ili nisi. Kod nas je neka „bevanda“ – ni vino ni voda. Malo izuzetaka samo potvrdjuje pravilo. Većina novinara su „glasnici“, „prenosnici“ tudjih stavova, ideja, uglavnom političkih, poslovnih, kulturnih ili sportskih „uskih krugova moći“. S jedne strane, oni se osećaju važnim jer sebe doživljavaju kao deo tog „kruga“ i kao „važan faktor“ u kreiranju stavova „pučanstva“ a, s druge strane, u ćošku za kafanskim stolom, ili u pred ogledalom ujutru, vrlo dobro znaju koliko su bezvredni i koliko njihov posao nema veze sa novinarstvom.
Danas se ne ide „do komiteta po mišljenje“, ali nije loše popričati sa nekim PR-om vladajuće ili opozicione stranke, nije loše uzeti neku „poverljivu dokumentaciji“ ali bez otkrivanja „brate ko ti je dao“, sasvim je „cool“ biti sa Predsednikom „na u(ti)sak“, i uopšte nije loše „biti u toku“. Nikad ne znaš odakle će i kako da dune.
Prošao sam sve faze „borbe protiv cenzure“. Još dok sam radio u „omladinskoj štampi“, zvali su me (nas sve koji smo radili) po raznim komitetima na razgovore. Kad su nestali komiteti, kad su došli „naši“ i „njihovi“, zvali su me i jedni i drugi, kad sam pisao za one „ s one strane Drine“, zvali su me – čak sam i upoznao  čoveka koji je svake nedelje u DB-u imao zadatak da čita moje tekstove. Pretili su mi, napadali fizički, telefonom objašnjavali kako izgledaju kolica u kojima se vozi moja beba, nestajala mi (nam) je struja…svašta sam prošao. Ali, kad nisam imao gde da pišem, pa čak ni za tzv.“nezevisne“, pravio sam svoje novine, svoj fanzin, kad su me izbacili sa radija radio sam u kafiću. Ono što me je spaslo to je činjenica da nisu ništa mogli da mi uzmu. Bilo mi je svejedno, i danas je tako, da li će me neko cenzurisati ili neće, uvek sam nalazio i nalazim načina da kažem ili napišem šta mislim. A danas, kad „svako ko drži do sebe“  ima svoj blog, profil, status, šta li već i kako se zove, cenzuri se loše piše.  Jer odavo ne važi pravilo za medije „sve što niste znali imate gde da pročitate/čujete/vidite“. Slogan dobrog medija danas je „Sve što ste znali ali niste imali gde da čujete/vidite/pročitate“.
U tom smislu slogan 15 sezone emisije „Iz glave“ je – Sve što ste želeli da kažete a niste imali gde da čujete!

Da li podležete autocenzuri?

Sa davadestipet bih rekao – ne. Sa četrdeset – ja, nikad! Sa pedeset mogu da kažem – ne znam!
Da li bih se opet slikao „ko od majke rodjen“ za duplericu novina – pitao bih ćerke. Roditelje nisam (tada) pitao.
Da li imas nešto što nisam pomenuo u emisiji – ima. A nešto što nisam napisao pre dvadeset godina – nema!
Da li je „ono“  što nisam pomenuo važno – meni nije. Da li je važno za javnost – ne, to u svakom slučaju ne bih propustio da kažem.
Možda sam s godinama samo malo više naučio da poštujem tudju privatnost, do one linije dok ona nije važna svima nama. Možda sam s godinama postao oprezniji, pažljiviji, ali takvi su najgori. Nikad ne znaš šta ti spremaju. Nikad ne znaš kad će šta da kažu.
Autocenzura ne postoji – postoji granica dobrog ukusa, granica pristojnosti, granica privatnosti. Što si stariji to si gori, to si bezobzirniji, bezosećajniji – jer znaš! Poznaješ mehanizam.
Nikad nisam shvatio to, nikad nisam video tu liniju. Možda je u tome moj problem. Možda me se deca stide!? Ko će ga znati.
Imao bih još o ovome ali mislim da nije ni vreme ni mesto! Ovde mora doć’ (samo)cenzura!!!

Kako biste uporedili iskustvo rada na radiju sa Vašim nekadašnjim angažovanjem u štampi?

Ja sam na radiju kao riba u vodi. Mogu da radim ceo dan i noć, od non do stop. Treba mi pauza za uobičajene higijenske aktivnosti, kafu, hranu i malo sna. Ja lako radim svoj posao jer volim to što radim. To je poklon – da možeš da radiš ono što voliš i od toga (kako-tako) živiš. Uz to, kompletno kontrolišem proces proizvodnje programa.  U tome vidim sličnosti sa svojom fazom „papirnig novinarstva“. Jer, i tada sam kontrolisao proces proizvodnje od pisanja preko preloma do štampe…naravno u novinama u kojima sam fizički mogao. Tamo gde nisam – vodio sam ljute bitke za svaki red, svaki naslov, podnaslov, svaku fotografiju.
Rad za novine je „crnački“ posao, novinarstvo je „rudarski“ posao, ako hoćeš da ga radiš kako treba. Neke reportaže koje sam pisao za zagrebački „Start“,  beogradski „Nedeljni telegraf“, splitsku „Omladinsku Iskru“, su zaista nešto čime mogu da se pohvalim. Neke kolumne koje sam pisao s pravom imaju moje ime i prezime i fotografiju na vrhu strane. To su mukotrpno  -  slatko odradjeni poslovi. U znoju lica svoga! Sa osmehom na usnama. I takav posao, takav tempo umalo mi nije došao glave. Ko je jednom imao rok za predaju teksta zna o čemu pričam. „Dead line“ je to i bukvalno u nekim slučajevima.
U tom smislu radio je čista ’ladovina. Kad ne znaš šta ćeš udri muziku. To je ionako slušanije od priče.
Divim se ljudima koji pišu, novinarima – reporterima. To je bogom dano breme – teret koji ne može svako da nosi. Zato i imamo tako malo dobrih novinara.

Koliko je novinarstvo lokalnih medija ozbiljno, i da li je rad tih medija pod uticajem različitih interesnih grupa, ili bilo kojih političkih organizacija?

Svaki rad može da bude ozbiljan. Ako svoj posao radiš pošteno i sa punim kapacitetom. Za mene nema velikih i „lokalnih“ medija. Ima lokal – voz za lapovo svaki dan. Postoje dobri i loši mediji. Dobri i loši novinari. Rad u tzv. „lokalnim“ medijima je u neku ruku mnogo teži nego u „velikim“, nacionalnim medijima.
Radite u sredini u kojoj živite, izveštavate o ljudima koje poznajete, neki put su to i vaše komšije, deca vam se poznaju, znate im roditelje…Težina izrečenog je veća u odnosu na nacionalni nivo.
No, to nije opravdanje za loš rad ovih medija. Lokalni mediji su prepuni partijski postavljenih kadrova, („vidi ovo naše dete mnogo voli da piše, mnogo voli televiziju, nek’ radi nešto kod vas“), nalaze se u očajnoj finansijskoj situaciji, na tržištu marketinga ne mogu da dodju do svog dela kolača od „velikih“ kuća, pa izlaz nalaze u neprestanom „traženju“ para od tzv. osnivača iliti lokalne vlasti. A ko ti daje pare taj te i kontroliše. Ne postoji nijedan urednik ili direktor  lokalnog medija, mislim pre svega na televiziju, a da nije postavljen po nalogu, u toj sredini, vladajuće političke garniture, ili po dogovoru (raspodeli kvota) vladajućih garnitura. Mislim da je ovo drugo zbog rezultata izbora i same strukture vlasti preovladjujuće.
U takoj situaciji, kada su bez para, kada zavise od „osnivača“ naravno da su lokalni mediji pod uticajem vlasti. Sve i da hoće da budu nezavisni, čak i finansijski – jer dovoljno je okrenuti se lokalnom tržištu i pametnim nastupom pokupiti novac od reklama – oni to ne rade jer je to teži put. Na kraju krajeva, čim bi okrenuli ledja osnivaču neko drugi bi bio urednik ili direktor.
Ako im je za utehu nije to slučaj samo na lokalnom nivou. Mislite da direktor RTS-a, B 92, Prve, Pinka, ili bilo og drugog „nacionalnog“ madija nije u svakodnevnom kontaktu sa predstavnicima vlasti. Mislite li da oni koji pišu „protiv vlasti“ nisu u svakodnevnom kontaktu sa svojim finansijskim izvorima…
Ne postoji nezavisno novinarstvo niti će ga ikad biti. Svi od nekog zavise. Svi su pod nečijim uticajem. Čak i oni koji sebe ponosno nazivaju „nezavisnim“ medijima. To su priče za malu decu. To je tužna i tragična slika novinarstva u Srbiji ali i u čitavom svetu. Da li će neka moćna svetska tv stanica napraviti prilog u kome će govoriti loše o svom „velikom“ klijentu. Ako je sponzor zaštićen zašto ne bi bila zaštićena vlast ili opozicija. Zašto ne bi bio zaštićen onaj koji daje novac.
Zbog objektivnog i pravovremenog informisanja? Zbog istine? Istina je negde drugde. Na ulici, recimo. U svačijem džepu, recimo. Recimo glasno i ponosno  -  mediji su nam ovisni. Treba ih lečiti.

Piše Zoran Mišić

Kultna emisija Radio Kragujevca „Iz glave” autora Miroslava Miletića – Miće Turčina ušla je još tokom avgusta u 15. godinu svog emitovanja. Najslušaniji i najpopularniji segment programa Radio Kragujevca, koji svakog ponedeljka i srede možete slušati na njihovim talasima, emituje se još od 1997. godine i jedna od najstarijih autorskih emisija njihovog programa.

Po Turčinovim rečima, obeležavanje jubileja počeće sinhrono na programima radija i televizije Kragujevac i u novinama, sve je to on namikerio, pa, evo, da i mi damo svoj skromni doprinos.

Petnaestu sezonu emisije „Iz glave” obeležiće nizom manifestacija. Pre svega, tu je promocija njegovog novog DVD-a „Ol inkluziv: Šoking tru storis end songs abaut grejtest šits” na kojem će izaći sve što je do sada objavljivano u emisiji, ali i ono što nije.

- To je sabrano lik i delo u slici i reči. Od neobjavljivanih materijala tu je i moj prvi CD iz ove emisije – „Na dvoru cara Slobodana”, koji je bio u pripremi kada je izašao „Šešeljev zakon” o informisanju 1998. godine, pa je njegovo objavljivanje logično, otpalo. Posle bombardovanja i rata, pada Miloševića, 2001. godine imao sam već dosta materijala o DOS-u „Nije sve crno – ima i Beli dvor”, pa mi je bilo neukusno da se šalim na Miloševićev račun.

Tri decenije rada

Ove godine Miletić obeležava i 30 godina novinarskog rada. Kaže da radi od svoje 19. godine i da je za jubilej imao ambiciozniji projekat – objavljivanje svojih starih tekstova iz novina:

To je ipak težak i zaludan posao, mada su neki od njih istrpeli sud vremena, iako je od njihovog objavljivanja prošlo 15 ili 20 godina. Ima tu dobrih intervjua i reportaža, ali još nisam umro pa da izdajem monografiju, tradicionalno je duhovit Mića, koji je radio za sve veće novine nekadašnje SFRJ.

- Ja sam klasična žrtva rata. Karijera mi je bila na vrhuncu, pisao sam za „Start”, vodeći njuz magazin stare Jugoslavije, a tekstovi su počeli da mi se prevode u stranim medijima. Bila je to naznaka puta kojim sam mogao da se krećem, ali ratni vihor je to upropastio. Suzilo se tržište. Posle toga sam još radio za „Nedeljni telegraf” dok su plaćali, pa prestao da se bavim pisanim novinarstvom, podseća on.

Početkom devedesetih paralelno je radio i na radiju „Desetka” i „Radio FAKK”, ali su ga odatle, kako sam kaže, „ispickali” 1994. godine. Na Radio Kragujevac vratio se 1997. sa „Čavrljanjem” i emisijom „Iz glave”, koja je njegov autorski projekat.

Jubilejski DVD-i donosi ekskluzivno i video materijale snimljene sa „Orkestrom za lociranje, uzbunjivanje i obaveštavanje građana”, materijale od početka emitovanja emisije, sve do sada objavljene diskove, a ima ih deset, retko objavljivane ili neobjavljivane materijale nastale sa Orkestrom, ciklus primenjenih pesama „Serbijan eklekšn miks” – rezultat saradnje sa Trndom i video materijal „Zastava bluz”, urađenom sa Urošem iz „Osvajača” i Darkom iz „Propagande”. Dakle – zbrana dela, pojašnjava Miletić.

Prevrnuti program i parodija novinarstva

- Emisija „Iz glave” obeležila je poslednjih 15 godina mog rada. Nekada sam pisao kolumne i iz pisane forme prešao na govornu. To što „pričam iz glave” su govorne kolumne , kaže Mića, koji je početkom septembra izašao iz radnog odnosa u RTK, ali je ostao sa svojom emisijom na Radio Kragujevcu i već pred Novu godinu, u poslednjoj nedelji decembra, planira da emituje „Iz glave” svakog dana.

Takođe, emisija je dorađena i na internetu, sada se mnogo bolje čuje, sa punom rezolucijom, pravim tonom…

- Na radiju ne mogu mnogo da je „dognam i utegnem”, jer njena forma to ne dopušta. Emisija je zamišljena kao „tok šou” i ja sam mislio da imam kontrolu nad njom, ali nemam. Otela se kontroli. Sam njen koncept je „prevrnuti radio” jer „normalni” svira 50 minuta muzike i ima 10 minuta priče, a kod mene je „izvrnuta čarapa”. Koreni emisije vuku još iz „Smrklosti”, dakle u pitanju je parodija novinarskog rada, tvrdi on.

U svojoj emisiji on priča o onome što on smatra da je bitno i za priču, a kaže da mu mnogi zameraju, pogotovo na sajtu i na „fejsu”, što ne pominje neke stvari i ljude:

Tu je stalno prebacivanje da se ne pominju lokalne vlasti, što nije istina, jer od stotinak emisija godišnje predstavnici lokalnih vlast i njihovi potezi pominju se barem u šezdeset. Pričalo se u „Iz glave” i o Verku, Saši, Krstu, bazenu, garažama, parku, Đokoviću… Uspeo sam da emisiju sačuvam od „bočnih udara”, to je meni bilo bitno. Nikada ona nije bila emisija na koju je neko drugi imao uticaja, na nju! Nemam ni ja, ni glavni urednik, ni direktor RTK, ko god da je bio…

- Ni ja ne znam šta ima u emisiji dok ne uđem u studio. Praktično, ona je nezavisan organ, entitet za sebe. Naravno, ja se za nju pripremam, pa slušam nešto na televiziji, ulici, čitam štampu, ali se dešavalo da uđem u studio, imam u glavi šta hoću da pričam, ali krene emisija, odem u drugi rukavac i sve se na licu mesta promeni. Dakle, nezavisna emisija, ako tako može da se kaže, i od samog autora.

Takođe, njegova emisija ima misiju i promovisanja nove gradske muzike, jer se time u našem gradu niko ne bavi. Taj segment programa je u njoj uvek otvoren, kao i za sve grupe, pozorišne predstave, humanitarne akcije, projekte u kulturi… Otvorena je i za političare, samo što su oni bili retki gosti, sem u ono Miloševićevo vreme kada je i autor sam smatrao da treba svi da radimo na njegovom obaranju.

Želeo bi da u sezoni jubileja napravi emisiju na sceni teatra, sa muzičarima uživo, naravno Trndom i gostima, kolegama muzičarima koje on odabere.

- Posle ovoliko vremena, za mene je izazov da emisiju „izvedem” iz studija. Bila bi to parodija i samog teatra i takozvani muzičko scenski oratorijum sa pričanjem, pevanjem i guslanjem, uz ciklus primenjenih pesama i orkestar koji ima promenljive članove, najavljuje Turčin. Voleo bi da mu se tako izmeštena emisija na sceni teatra događa jednom ili dva puta mesečno.

Stari, dobri radio

Najslušaniji kragujevački novinar radi i na objedinjavanju interneta i radija i od prošlog meseca slušaoci mogu, putem veb kamera, da ga vide i uživo iz studija kako radi i vodi program.

Planira i dve izložbe fotografija, dva ciklusa, „Bečenje” i „Miroslav Miletić u svetu interneta”, ali i da emisiju sa sve muzičarima realizuje sa nekog kamiona u pokretu, na gradskim raskrsnicama, klupskoj varijanti poput „Tvista”, da kao „Bitlsi” i „Pepersi” osvoji i neki krov.

- Pik mi je na „Pionir” i „Gradski dom”, pa da u sred radnog vremena, oko podne, okrenem zvučnike ka opštini, ne krije on.

Što se slušanosti emisije tiče, on na nju gleda kao na živo biće.

- Ona ima svoje uspone i padove, to zavisi i od sezone, da li je leto ili zima… Ali stalno ima novih slušalaca a, vraćaju joj se i stari. Sluša se van Kragujevca, po čitavoj Srbiji, a preko „Gugla” bukvalno na svim kontinentima: u Rusiji, Velikoj Britaniji, Brazilu, Južnoafričkoj Republici, Skandinaviji…

Kaže da ga ne brine se radio više ne sluša kao nekada, što je primat odavno uzela televizija, ali mu ne pada na pamet da svoju emisiju „stavi pod mišku” i odem na neki slušaniji medij.

- Radio Kragujevac je bio i pre i za vreme i biće posle moje emisije. Na njemu Steva Pajić traje još duže. Radio Kragujevac će da svira i dalje i da uvek bude u ovom gradu. Pametni ljudi, pre svega iz vlasti, zbog toga bi trebalo na njega da paze, jer će on opstati bez obzira na sve savremene elektronske gadžete i medije.

Radio je neophodan medij. Kada sve nestane i nema čak i struje, ljudima ostaju tranzistori. On je jedini medij koji funkcioniše i u velikim krizama i nesrećama, jer tranzistori i mobilni rade na baterije. Zbog toga, po meni, RTK mora da bude regionalni javni servis, bez uticaja političke vlasti. To je najteže, ali pogledajmo kakve su privatne radio stanice. Iste u svakom gradu, isti program koji nema nikakvu „gradsku identifikaciju”, ne dišu duhom grada, smatra Miletić.

Milioni evara iz Fiata

KRAGUJEVAC, 37. DECEMBAR 20109. (Smrklost) -
Kako pouzdano, ali nezvanično, saznajemo Italijanski Fijat će do kraja nedelje, sigurno, uplatiti prvih 100 miliona evara za pripremu početka proizvodnje novog modela automobila u fabrici u Kragujevcu, u neposrednoj i bliskoj budućnosti, neke od budućih godina našeg boljeg života.
Kako je ranije saopšteno, u sedištu kompanije „Fijat“ do kraja neke od nedelje biće doneta odluka da li će u Kragujevcu proizvoditi mali gradski automobil A klase, ili porodični auto B klase, ili će to biti model iz širokog spektra tzv. seoskih modela za koji inače vlada veliko interesovanje, pogotovu posle ogromnog uspeha serije „Lepa sela lepo gore, dok se baba češlja“, inače izdašnog „zlatnog sponzora“ ovdašnje lokalne samouprave.
Bilo koji da bude, automobil će u svakom slučaju biti namenjen svetskom tržištu ali i smirivanju širih narodnih masa, pogotovu u predizborno vreme tokom velikih ekonomskih i političkih kriza. Naravno, proizvodiće se u seriji od najmanje 200.000 komada godišnje a ukupna vrednost investicije ostaje na čvrsto obećanoj predizbornoj, 2008 cifri, od 800 miliona evra, na 10 000 metara pod morem, u zlatnim polugama, po godini radnog staža provedenog na vlasti ili u opoziciji, ali samo kod Tome Nikolića, i to u periodu posle odvajanja od SeReSera.
Berluskonijeva i Papina obećanja
Bolji poznavaoci prilika u gradu na Lepenici, koji se razumeju u talijanski, kažu i da se prilikom susreta Borisa Tadića sa premijerom Berluskonijem i poglavarom Vatikana Papom najviše razgovaralo upravo o problematici „Djole, kad će više te pare, brate, iz Fiata“. Kako je uz čašicu šampanjca, kasnije, svojim bliskim izvorima pričao Tadić, Berluskoni je rekao da će da uradi sve što je u njegovoj moći. „Ako treba ima da rasprodam pola Milana sa sve Ronaldinjom koji inače nema pojma.“, tvrdi Tadić da mu rekao Berluskoni. „Samo je tražio da pomerimo Šutanovca na kraj reda kad smo se slikali a da iza njega ili pored njega bude Dačić! Skroman čovek!“, pričao je u kasnim večernjim satima svojim saradnicima i bliskim izvorima Tadić.
Jedan od bliskih izvora Tadića, iz prvog kruga mehurića šampanjca, kaže i da je Papa lično ponudio pomoć oko oživljavanja proizvodnje u Kragujevcu. „Nama je taj grad u srcu. Svim poštenim katolicima. Ovoga mi krsta, voleo bih da moj papamobil prave zastavini radnici. Čuo sam da od njih nema boljih u čitavom pravoslavnom svetu.“, rekao je Papa, vidno iznenadjenim, članovima srpske delegacije. Predsednik Tadić je zahvalio na rečima podrške ponudivši odmah da prvi papamobil plati Srbija, a da se o ceni modela iz serijske proizvodnje dogovore po sistemu lapo-lapo. Kažu da je Papa blagosloveno klimnuo glavom.
Medjutim, za razliku od neskrivenog optimizma koji prosto izbija iz svih izjava članova srpske delegacije u Sindikatu nisu zadovoljni. „Nema ništa od punta dok ne stigne lova!“, jednodušni su zastavini sindikalci. „Ostaje nam još jedna, poslednja nada, a to je poseta naših navijača Italiji. Oni nisu nikad omanuli, pa valja neče ni sad!, uvereni su u Sindikatu.
Za one koji nisu bolji poznavaoci prilika u gradu na lepenici, da podsetimo.
Delegacija Zastavinih navijača, predvodjena Mladjanom Dinkićem i specijalnim savetnikom lokalne samouprave za razvoj fudbalskog natjecanja, Rakom Marićem, minule sedmice, istovremeno kada i Tadić, boravila je u višenedeljnoj poseti najvećem talijanskom posrnulom gigantu automobilske industrije – Fiatu.
Javi se istok – javi se zapad
Prema vrlo nezvaničnim informacijama delegacija se još uvek vraća jer su se neke navijačke grupice zadržale po predgradjima Milana i Torina da odrade neke sitnije poslove. Bilo kako da bude, ko god da se vrati, čini se da su rezultati poste više nego uspešni.
Kako saznajemo razgovaralo se o detaljima vezanim za formiranje navijačke grupe FK Torino čiji se ulazak u italijansku Sriju A očekuje na kraju ovogodišnje fudbalske sezone. Tema razgovora bili su troskovi štampanja propagandnog materijala kao što su majce, duksevi, šalovi, kape i transparenti, nabavka petardi, raketa, boksera, lanaca i ostalih navijačkih rekvizita.
„Naša obaveza bi bila da pred svaku utakmicu FK Torina, gurkamo automobilčiće i kamiončiće kroz grad u kome se tog dana odigrava utakmica FK Torina i na taj način popularišemo ovaj klub. Čim prve pare legnu naši navijači kreću put Italije.“, kaže anoninmni izvor blizak šefovima navijačke grupe koji su uspeli da se na vreme izvuku iz Italije.
Da li će ovaj frontalni diplomatsko-privredno-navijački napad na Italiju, Vatikan i Fiat imati nekog efekta, da li će doneti tzv. omiljeni „boljitak“, gradu u srcu Šumadije, napaćenoj radničkoj klasi srpskog Detroita, ostaje da se vidi. Još nekidan.
Prve vidljive promene u Kragujevcu dogodile su se pre dvadesetak dana kada se nad Zastavom pojavio dim. Iako su mnogi pomislili da su najzad proradili svi pogoni u Zastavi, iako su svi pomislili da je to taj „veseli dim koji će se jednog dana zavijoriti na crvenom nebu Kragujevca“, kako kaže stara legenda, iako su sve domaćice počele da sklanjaju beli veš sa žice, ne želeći da pocrni od dobro poznatih čestica čadji, ispao je mućak. Ljudski faktor. Običan požar u pogonu Zastave koji je za nekoliko nedelja odložiti ionako već više puta odlaganu uplatu prvih miliona evara za pripremu početka proizvodnje novog modela automobila u fabrici u Kragujevcu, u neposrednoj i bliskoj budućnosti, neke od budućih godina našeg boljeg života.
Kako nezvanično saznajemo, ponavljamo, do kraja nedelje, a mož’ da bude već i sredinom nedelje.

Мирослав Милетић, аутор је аутор емисије Из главе

Уторак, 6.октобар
Мука ми је више од овог датума, повраћа ми се кад неко, у пригодним „стисцима недеље“, почне да дроби и објашњава шта је било, како је било и зашто после није свануло. Годинама сам те несреће да ми оба октобарска датума падају у исти дан. Тако је и ове године. Удари ме пети баш у понедељак са све поруком од Јелене, каже, данас је мој дан. Нисам се дао. Узвратио сам у живо, после поентирао репризом шестог од прошле године – понедељак, а Јелени поручио:“Овај ноћ није мој дан!“
Љубитељи „Звезданих стаза“, сви („ми“) који ствари не посматрају линеарно разумеју својеврсни временски вртлог из првог пасуса. За остале („они“) кратко објашњење звано „теорија општег комешања“.
Легенда каже: када су „носиоци демократских промена“ 5.октобра, касно увече, ушли у једну велику просторију на чијим је вратима писало власт, били су толико задивљени изложеним експонатима да нису смели ништа да дирају. Додуше, кажу да је било оних који су хтели да пипкају. Али већина је говорила: „Не дирај то, затребаће нам! То је сад наше!“ Ношен револуционарним заносом један је хтео да скине неки огроман, ружичасти, телевизор али му је други, мање занесен, рекао:“Не дирај, затребаће. То је телевизија на којој ће Неша да пева са Карлеушом, а Млађа ће да има специјал емисије!“ Настала је, кажу, свађа, неки „носиоци промена“ нису веровали, није им било јасно да неко, и то њихов, може у том „историјском“ тренутку да „види шта ће да буде“. Ствари су, кажу, легле на своје, када је 7 од 9 рекао да „више, другови, не можемо догађаје и ствари да посматрамо линеарно, него кроз теорију општег комешања.“ И још је додао како „сад улазимо у власт а за осам или девет година неки ћемо да останемо на власти, неки ћете да пропаднете, а неки ћете да будете и хапшени!“
И тако је и било. Загледали су, мислећи на оног до себе, и ушли у велику собу звану власт. Тамо се и данас комеша(ју).
Хтели сте промене добили сте замене. Да ли је ДОС испунио очекивања. Ма, не, Виндоуз је, колико год се скуцавао, увек бољи.
Среда, 7.октобар
И после тринаест година рада на емисији „Из главе“, ноћу сањам а пре подне, нервозан и напет размишљам шта ћу и како ћу. Јутрос сам нашао вест како ће на Малдивима Влада да заседа под водом. Мислим се, ухватићу се за ово, па докле догурам. Било је 10.37. Али док је свирала шпица, у 12.35, укуцао сам на фејсбуку да почиње експериментални експеримент: ја у студију ви на фејсбуку, слушајте на радију или лајв стримингу, пишите а ја ћу да причам. Да видимо да ли можемо да спојимо фејсбук и емисију у „фејсовање“.
Испоштујем ја ове са Малдива, поменем их, пребацим на наше, ставим им главе у лаворе, али слушаоци су слушаоци. Без њих си само гола фреквенција, са или без дозволе, у овом граду је свеједно. Почеше су да се гомилају постови, прво од Наташе, а онда и остали. Куд ћу, где ћу, грдан, кренем у наградну игру само за ове са фејса. Знам, ови што немају интернет или чекају да зврцу телефоном, појешће ме, али, шта сад, нема назад. Дакле ко хоће пицу Одисеја – меси Ирена Папас? Напиши „хоћу пицу“, онај палац у вис не признајемо. Па ударим заједно са Гораном у мало чвршћу музику, емисија доби убрзање. И тако све до три поподне. Поделисмо награде, вести замало да касне. Чудо, из главе. Поновићемо све у понедељак са све телефонским укључењима. Биће добро. И уопште, то задовољство рада, ту срећу, то олакшање после оне јутарње напетости – то не може нико да ти плати.
Ногу пред ногу, руку под руку, са Ганом идем полако кући. Деца су поподне у школи. Хватам хоризонталу, гледам само оне серије где је унапред снимљен смех, не морам да размишљам, шарам даљинским, то је права власт. Спавам, спавам…
Пијем кафу, качим се на интернет, Марија ми јавља где можемо да нађемо Њутново клатно. Желим, снажно, да поседујем те куглице што ударају једна у другу, да блејим у њих цео дан. Добитници награда захваљују, тражим даљински, али власт је већ у рукама Милене. Гледамо „Отворена врата“, „Рејмонда“, „Сајнфилда“. Беба ћаска са њих 764 одједном, ја сам крив, препоручио сам јој да отвори налог на фејсу још одавно. Ћутим кад ме Гана погледа попреко. Па, шта ћу, нећу ваљда да се браним!
Четвртак, 8.октобар
Бобански, мој друг, отишао је у Бахраин. Јавља се и пита да ли испоручујемо пице ван Србије. Одговарам му да види, тамо, да ли има неки посао за мене. Ево да чистим метлицом песак на улазу у неку зграду. А могао сам. Кад је 1991. године, 9. марта, у суботу, док се у нашем стану од полиције скривао мој друг, будући адвокат (да га не откријем, никад се не зна, видите докле је догурао Дачић), Гана рекла да „идемо одавде“, смирено сам јој одговорио да не паничи и да ће „ово“ све да се заврши да пар дана.
Мислим се данас, да сам тада отишао у, рецимо, Бахраин, мора да тамо има неки радио, научио бих да причам и са устима пуним песка, а можда би већ и поседовао Агенцију за чишћење песка испред улаза у оне високе, стаклене зграде.
Мислио сам сунце туђег Бахраина неће ме грејати као ово овде. Мислим тако и данас. Али деци кажем:“Беж’те одавде, где год можете!“
Уосталом, шта знају деца шта је сунце.
Нешто жуто, округло и топло, на небу? Да!
А сунце у Србији?
Нешто жуто, округло и топло, на власти и за оне око власти.
Уз једну напомену: боја сунца, у Србији, мења се, циклично.
Петак, 9.октобар
Паја, мој стари друг, постао је родитељ. Каже, дете нешто није у реду, пу-пу, тешим га, као што су и мене: мало дете – мала брига, велико дете – велика брига! Од Паје узимам бојице за Милену. Две кутије, да не забрљам. Знам, будала, али то је јаче од мене. Журим у школу, хитно испоручујем бојице код дежурног. Брига мање.
Са Нелом и Ганом пијем кафу. Дужу, докле може да стане у шољицу. Марабу, први дани јесени, задњи дани лета. Сунце, башта, седим са две добре рибе, шта ћеш више. Ко ме не зна скупо би ме платио.
Мада ја волим више унутра. Али зарад мира у кући, трпим башту. Ову или неку другу, свеједно. Са Ганом, скоро сваки дан. После двадесет година, званично, пет више незванично, опет као момак и девојка по пола сата дневно одвајамо само за нас. Сами. Никад нисмо тражили много.
Субота, 10.октобар
Почела је утакмица са Румунима. У друштву сам омладинаца. Аца, Банана, Филип и Лаза. И лап топ, он лајн. Са Лазом чекам први гол и полувреме. Знамо за јадац, знамо кад ће бити боље квоте. Идемо на победу Грчке, која губи на полувремену, и да засолимо са голом, у задњих десет минута, на наше. Добијамо. Крећем кући, док још није почела лудница по граду. Али ђаво шапуће. Предлажем Лакију: Ирци дају гол у задњих десет минута, против Италије. Квота 5.00. Стижем кући, звони мобилни, Лаза урла од среће. Опет добијамо. Укупно 180 еура.
Задовољан Антић, задовољан Тадић, Дачић рекао „момци свет је ваш“, задовољна Србија. Лаза и ја презадовољни. Одавно није била „боља“ утакмица.
Недеља, 11.октобар
Недељни ручак. Слушамо Бебину причу „шта је било синоћ“. Дечко је тако о.к, одавно јој није било тако лепо. Питам се, који ли је тај који синоћ није гледао фудбал, тај мора да је неки опасан. А опет, ни ја нисам гледао утакмице својевремено. Тереза Кесовија ми певуши на увце: „Мићко, све се враћа, све се плаћа“. Али Беба је срећна. И ми са њом.
Касно поподне, на гробљу смо. Само Гана и ја.
Њена мајка, моја оба родитеља. Три смрти у шест година. Три борбе које смо знали да губимо. Преко пута ћалета и мајке, мој школски друг Неша. Палимо свеће и цигаре.
Небо изнад нас некако претеће, масно, сиво. А не пада. Стоји. Као и нас двоје.
Понедељак, 12.октобар
Општа лудница у емисији. Ови са фејса плус ови телефоном. Види под среда, 7.октобар.

Kada se vratila u Kuršumliju Ines je počela da mrzi Hrvate i sve što je hrvatsko. Ali Ines nije prestajala da sluša Arsena, Gabi i Terezu i da čita hrvatski tisak. Tako je jednog dana Ines u novinama pročitala da je poznati četnicki zločinac Mile Rupčić živ, da živi u Trebinju, da se i on bavi poezijom, da pravi i prodaje gusle. Oduševila se. Mile Rupčić je novo ime koje se relativno brzim usponom pojavilo na našoj sceni prvenstveno kao glumac, interpretator, pisac, kompozitor i pjevač. Pjesma Kako sam voleo Ines, koja je prva u njegovom ciklusu ljubavne poezije postigla je veliki uspjeh kod publike i kod žirija jer predstavlja osveženje zbog sretne sinteze suvremenog i urbanog sa izvornim narodnim melosom, pisalo je u novinama.
Ines je bilo drago da je Mile uspao u životu. Sada joj je bilo žao što je sve vreme njihovog studiranja u Zagrebu Mileta varala sa Arsenom.
I tako jedne noći, kada je zavrčila pismo Arsenu, Ines je sela da napiče pismo Miletu.
Dragi moj Mile, pisala sam Arsenu, pa ko velim da napišem pismo i tebi. Volela bih da ti kažem da sam minirala onaj frizerski salon u koji sam išla da se počešljam, srušila sam sto ispod kojeg si me dodirivao kolenom generacijo moja. Volela bih da ti kažem da sam minirala i onaj zeleni autobus koji se rušio niz jednu vukovarsku, splitsku, šibensku, karlovačku, prijedorsku, sarajevsku i mostarsku padinu. Volela bih da ti kažem da više nisam mala, da ne ličim na brezu, da ne volim Arsena, Gabi i Terezu. Velika sam, ličim na pravu srpkinju, volim Slobu i Šešelja, samo njima verujem. Dragi moj Mile, znaj da sam šetala uz obalu, pored mora. Volela bih na kraju da ti kažem da što se mene tiče ništa još nije gotovo. Tvoja Ines, napisala je.
Presavila je pismo, liznula kovertu i poslala na Miletovu adresu.

Izvodjača koliko ti volja
al’ se traži ponuda najbolja!
U tom poslu ovde se ne maši -
uvek pobedjuju izvodjači naši

Izvodjači naši, naša braća mila,
gde god rade ima da preliva.
Da preliva, kume, i nama i njima
kako treba, ništa da ne klima

Zakonski se na sve strane gradi
gde vidiš livade tu zgrade posadi.
Nisu sve po planu, na nacrte liče!
Ja bosiljak sadim a Fridrih mi Niče!

Cigla ciglu stiže, pevaju zidari
vec su stigli budući stanari.
Još se čeka samo odobrenje
pa da počne srećno useljenje

Tako je to braćo u svakome gradu
aj, malo grade a malo i kradu.
I tako se živi, nema trzavica,
dok (jednog dana) nekome ne zine guzica

Udruženje novinara Srbije najavilo da će u ponedeljak 31. avgusta organizovati potpisivanje peticije protiv Zakona o javnom informisanju ispred Skupštine Srbije.

UNS je još zavapio: Asocijacija novinara Albanije i Udruženje novinara južne Albanije podržali su napore koje Udruženje novinara Srbije ulaže kako bi sprečilo usvajanje izmena Zakona o javnom informisanju. Šoku kolege iz Albanije upozorile su predsednika Borisa Tadića, Vladu Srbije i poslanike Narodne skupštine na činjenicu da je Srbija jedna od najdemokratskijih zemalja u regionu i da će, ako izmene Zakona o javnom informisanju budu usvojene, to biti veliko iznenađenje i sramota za sve političare u Srbiji.“

UNS-u, dragim našim šoku kolegama, čitavoj slobodoumnoj domaćoj i medjunarodnoj javnosti, pridružio se i jedan od suvlasnika firme „Sos-Iris“ Radivoje Milutinović, alijas Mujo Internacionale poznatiji i kao Mujo Lopov. On je pozvao novinare iz Severnobačkog okruga da mu se pridruže, ni manje ni više nego, u štrajku gladju pred Skupštinom Srbije 31. avgusta, kada će se poslanici izjašnjavati o Predlogu Zakona o informisanju. Njegova firma će snositi troškove odlaska za sve novinare koji žele da pred Skupštinom izraze svoje negodovanje zbog predloženog zakona.

„Predaću poslanicima demarš i štrajkovaću glađu sve dok se ne donese konačna odluka o tom zakonu“, kaže Mojo. „Nisam u medijima, ali ovaj čin je moj moralni dug prema ljudima koji su u svim režimima bili na strani pravde i istine i koji se i sada grčevito za nju bore. Ovaj predlog zakona izvađen je iz bunkera najcrnjih staljinističko-komunističkih dana koji će ugasiti i ono malo preostalog medijskog svetla u Srbiji“, rekao je Mujo Povlo. Mujo nije rekao da l će da bude da se pije, makar i voda. To se ne boduje kad se štrajkuje gladju.

Tu je, a ne na moru, i Čeda. Glavni zahtevi LDP, koje je podržao i OEBS, jeste da se u Skupštini usvoje poslanički amandmani na vladin predlog kojim bi se brisale odredbe o zabrani izlaska glasila u slučaju tromesečne blokade računa i zabrani prenošenja osnivačkih prava na glasilima. Opet, Mladja Dinkić kaže Čedi da nijedan postojeći amandman nije adekvatan i da, samim tim, nije prihvatljiv. Ali Mladja još zna da je bez glasova LDP gotovo nemoguće usvojiti vladin predlog Zakona o javnom informisanju. Jer, koalicija, „Počnimo ljubav iz početka – SPS-PUPS-JS“ neće da se bruka. Pamti Ivica šta je bilo Slobi kad je prčkao po zakonu o javnom informisanju.

Ministarstvo kulture, koje je u nadležnosti G17 plus, gde se sve i zakuvalo, zvanično odbija da se izjasni o primedbama koje su stigle na zakon iz Udruženja novinara Srbije, Međunarodne federacije novinara i OEBS, koje s više ili manje oštrine govore da će zakon ako se usvoji u obliku koji Vlada predlaže biti neustavan, antievropski, da će uvesti cenzuru i omogućiti izvršnoj vlasti da zatvara medije ukoliko im nisu po volji.

Tamo se prave blesavi, izgleda da ne čitaju novine, ne gledaju televiziji i ne slušaju radio. Pa kažu:“ Ministarstvu kulture se niko do sada nije zvanično obratio sa primedbama, a zbog same procedure mi nismo u prilici da se složimo ili ne sa nekim amandmanima jer sve zavisi od poslanika koji za njih glasaju. Naravno da se konsultujemo sa poslanicima, ali oni o tome odlučuju i mi ćemo uvažiti njihove stavove“, rekli su a da ne odgovore na ključno pitanje: da li je Ministarstvo spremno da prihvati zahteve OEBS i novinarskih udruženja?

Premijer Mirko Cvetković, izmedju dva tretmana MMF masaža, stigao je da kaže da je on ipak veruje da će predlog zakona o informisanju dobiti potrebnu većinu u Skupštini Srbije. Mirko ima razumevanja za novinarsku muku i možda bi on i pomogao ali, kaže, ne postoji proceduralna mogućnost da se izmeni predlog zakona o informisanju. Poštuju se zakoni u ovoj zemlji pa će i ovaj o informisanju da ide na glasanje. Mirko je podsetio da postoji procedura koja se odnosi na sve zakone i koja kaže da po završetku rasprave o određenom zakonu, kada se zakaže glasanje, nikakve izmene tog zakona više nisu moguće. Taka tura demokratije.

Sve je naravno, kao i uvek u Srbiji, moglo da bude drugačije. Jer odgovor na pitanje da li će ili neće biti usvojen predlog zakona nije ni kod Čede, ni kod Dinkića, Muje Lopova, OEBS-a, UNS-, NUNS-a, nije ni kod poslanika, niti će o svemu na kraju odlučivati Boris Tadić. On će tog dana, kako kažu iz njegove PR službe, davati krv, posle ide na vaterpolo, pa na basket. I na kraju na Marakanu, da gleda Francuze.

Kao i uvek, istina je negde drugde, tamo daleko, duboko u Srbiji, tačnije u Jagodini, pod jednim Palmom.
Ovaj mali gradić u srcu Šumadije, na pitomim obroncima suhomesnatih proizvoda Juhor, odlukom gradonačelnika Dragana Markovića Palme, obezbedio je prostor za rad Kluba novinara Pomoravskog okruga, sa sve nameštajem i kompjuterskom opremom. I igricama. Palma, kao pravi srpski domaćin koji zna kako treba sa novinarima, naložio je nadležnim službama grada (nešto kao aneks napred navedene odluke) da u sastavu nameštaja Kluba novinara pod obavezno bude i frižider za piće, „ali pun“. Ko na onoj reklami za Hajneken. Al će novinari da vrište!

I, eno je, mirna Jagodina. Pitam se, pitam se, da li neko uopšte od drugova novinara više pita Druga Gospodina Domaćina Markovića Palmu za onu žirafu, jel pominje neko ugalj, Kolubaru, mašine, Betovena, Šopena, Cecu. Ma jok, brate. Frižider je pun. Novinari znaju zašto. Vrište!

Da kragujevački gradonačelnik nema tako kratak fitilj, kao što ima, ne bi bio u vekovnom sukobu sa novinarima, doduše ne sa svima, i to u svom rodjenom gradu. Ne bi bilo naslova tipa, Verko nas je prodao, Verkova ujdurma, Verkovi hohštapleri, Verkova pravosudna mafija, da ne citiram dalje.

Da je kragujevački gradonačelnik na vreme kupio fržider, pa ga još napunio i pićem, gde bi mu bio kraj. I gradu Kragujevcu sa njim. Novinari bi, već, znali zašto. A onda bi znali i čitaoci, gledaoci, slušaoci, svi, svi, svi. Svi bi vrištali od sreće.

I dalje, odnosno, više, da je bilo pameti u vlasti, da je Mladja malo manje nervozan, ne bi se toliko drvio na jedne novine i zbog njih menjao zakon. Jok. Mladja je morao da pokrene inicijativu na sednici Vlade da se Srbija zaduži kod MMF-a (namenska sredstva) i udje u projekat „Frižider po glavi novinara“.

Svako udruženje, bez obzira na njegovu zavisnu ili nezavisnu ostrašćenost, svaki novinar bez obzira na njegovu tabloidno-istraživačko-analitičku ostrašćenost, svaki foto-reporter, svaka sekretarica u svakoj redakciji, pa čak i šoferi, čuvari i ostalo pomoćno osoblje, svi oni na gomilu, morali su da budu obuhvaćeni ovim projektom.

Opšta frižiderizacija medija pravo je rešenje za trenutnu situaciju u kojoj su se našli vlast i mediji.

Gosn. Šaperu bi za kampanju „Samo ladno, drugovi novinari, stižu frižideri“, trebalo par minuta. I dobro, par hiljada sekundi ravnomerno rasporedjenih na tri elektronska, šest štampanih medija, plus bilbordi, plakati, flajeri, ribe na rolerima, hepeninzi, brate, u Areni i po svim većim srpskim gradskim trgovima.

Umesto toga, vlast je ugradila klime poslanicima. U lokativu, u Skupštinu.
Samo ladno drugovi poslanici. Vi ionako ne znate zašto!

Jer, da ima razumevanja ne bi bilo ovo što jeste: sedenje po beogradskom asfaltu na plus 45, zauzimanja (ne)pošteno privatizovanih firmi, izležavanje po šinama, autoputevima, gladovanja, odsecanja delova tela…Valjda razumete.

Na svu sreću ima još ljudi na svetu koji pokušavaju da stvari promene, da poboljšaju odnose, koji rade na boljem razumevanju. Evo recimo, japanski naučnici su konstruisali uredjaj koji pseći jezik, u nas poznatiji kao lajanje, prevodi na japanski. Vrlo prosta mašinica: jedan mikrofon koji se pričvrsti o vrat čovekovog najboljeg prijatelja i i analizator zvuka koji lajanje prevodi u reči.

Kako mašinica fercera? Kad recimo kuca zalaje i prolaje, mikrofon beleži zvuk i šalje ga u spravu, analizator, rekoh vam već, koji vlasnik drži u ruci, na stolu, klaviru, stalaži, ili ako živi na selu, okačen o tarabu, a pomenuti, okačeni, analizator prevodi šta džukac – ljubimac ima da kaže.

E, sad, čitava ova skalemerija je nova, još nije usavršena, iako košta 129 funti, što vam je u našim parama, blizu 150 evra, pa za sada obradjuje samo šest emocija, izmedju ostalog tugu, radost, stres ili fraze poput „igraj se sa mnom“.

Ali ako se vratimo na početak, ako se okrenemo našim mukama, možemo samo da uskliknemo s ljubavlju da je napred navedenim mukama došao kraj. Jer, ako negde ima, zajedno na gomilu, tuge, radosti i stresa, ako se negde laje onda se laje u Srbiji. A ko najviše laje? Pa, naravno, baš oni što sede po beogradskom asfaltu na plus 45, zauzimaju (ne)pošteno privatizovane firme, izležavaju se po šinama, autoputevima, uz to i gladuju ili odsecaju (za sada) sopstvene delove tela. Pri čemu ih niko iz vlasti ne razume.

Šta traže ovi ljudi. Zašto viču? Šta viču ono? Gde su ovo krenuli? Je l’ ima neko ispred, dole na vratima, da ne upadnu ovde? Toliko pitanja bez odgovora u krugovima vlasti samo zbog prostog nerazumevanja ili kako to vole da kažu „nepostojanja dijaloga“.

Baš zbog toga, zbog nužnosti „uspostavljanja dijaloga“, zbog boljeg razumevanja, uspostavljanja istinskih i iskrenih društvenih odnosa izmedju pripadnika viših i nižih slojeva, radi opstanka vlasti, na kraju krajeva, odnosno na prvom mestu, treba naručiti od Japanaca nekoliko miliona komada ovog najnovijeg tehnološkog čuda.

Vlada Srbije mora da pronadje neki štek para i kaže japanskim naučnicima, jasno i glasno:“Drugovi naučnici mi imamo problem. Ništa ne razumemo šta nam narod priča. Imamo proteste svaki dan, ne stižemo sve da pokrijemo, Rasim ne može čovek na dve strane odjenom, pomagajte braćo, naučnici, šta košta nek košta. Dajte to čudo tehnike da najzad shvatimo šta ovi ljudi po Srbiji laju.“ Japanci, ko Japanci, 129 funti po 129 funti, meka su srca, izašli bi nam u susret. Posle bi sve išlo kao podmazano. Kao na nekom tenderu! Lako!

Vlada Srbije stupa u kontakte sa svim relevantnim sindikalnim organizacijama, pokreće projekat „(U)razumimo Srbiju“ i svima poklanja potreban broj uredjaja. I dalje, svaki grad, svaka Opština, MZ, Skupština stanara, svaki gradjanin moći će da dobije „Prevodioca“, nazovimo tako na kraju ovo čudo iz Japana, na korišćenje. I ključni problem Srbije, problem opšeg nerazumevanja, biće rešen zauvek.

Prvi naredni protest u Beogradu: nezadovoljni radnici na ulici, ispred Vlade, traže isplatu zaostalih zarada, uplatu penzijskog i zdravstvenog osiguranja, traže šta hoće a, gle čuda, vlast ih razume. Nikad neće više biti kao što je bilo: radnici dodju u Beograd i traže povezivanje radnog staža a Ivica sa maricom izadje i počne da ih (po)vezuje. I to samo što ne razume kakvo to vezivanje pominju. „Vezuj,onda, za svaki slučaj!“

Nikada više neće biti nesporazuma u Srbiji: deca će razumeti šta im roditelji govore, komšija će malo da utiša Cecu, kad zalajete preko terase.
Nikada više neće biti sedenja po beogradskom asfaltu na plus 45, zauzimanja (ne)pošteno privatizovanih firmi, izležavanja po šinama, autoputevima, gladovanja, odsecanja delova tela…

Dodje ti prosto da zakukaš od muke!
Kad već više neće biti lajanja!

Za one neupućene ili one koji su se kasnije uključili u struju malo pojašnjenje: Iz glave je klasično radijsko delo sa predumišljajem, klasično radijsko proklizavanje mozga iliti trajni poremećaj kore velikog mozga koji se emituje na frekvenciji 94,7 Mhz Radio Kragujevca.
Teorija radijskog izražavanja beleži ovu emisiju kao dva do tri sata kvalitetno – nekvalitenog programa, konkludentno lapidarnu paušalnost u njenoj punoj realnosti. U prevodu na srpski to bi bilo: džvanj – džvunj, mrtva voda – ladno more, malo ovo – malo ono, muda – sarme, tri ti guram dva ti vadim, čik pogodi šta ti radim. I tako, evo, dodje i trinaesta sezona.

Kao što i pripada nije moglo da prodje bez muzike, veselja i naravno torte sa sve mikrofonom od marcipana – mali prezent od strane uredništa i marketing službe RTK (Radio Televizija Kragujevac) .

Da bi sve bilo kako treba sa autorom emisije u studiju je bila „Vokalno instrumentalna trupa za lociranje, uzbunjivanje i uznemiravanje gradjana“, u kafanskim krugovima grada Kragujevca poznata kao „Mozaik“.

Play lista muzičko-pevačkog dela jubilarne emisije bila je sledeća:

1. Sve je to iz glave

2. Prošetao ja sa puntom

3. Ajde Vlado, ajde dušo

4. Tenderska je tuga pregolema

U pitanju su veselo depresivne poskočice primerene današnjem teškom ekonomskom trenutku u kome se nalazi naša napaćena Otadžbina sa svim gradjanima bez obzira na njihovu otadžbinsku ili bilo koju drugu ostrašćenost.

I dok su pesme pod rednim brojevima 2,3 i 4 slušaoci mogli i ranije da čuju u različitim, uglavnom recital verzijama, a pesmu „Prošetao ja sa puntom“ i u njenoj originalnoj verziji „Prošetao ja sa fićom“, koju je još 1964.godine za zagrebački Jugoton snimio legendarni Ljubomir Ubavkić Pendula, pesma „Sve je to Iz glave“ izvedena je premijerno. Oni koji žele da čuju tzv. svadbarski mix mogu to da učine na sajtu emisije Iz glave.

Za one druge evo teksta pesme:

Poštovani slušaoci moji
trinaesta se počinje da broji,
počinje da broji i da otkucava
iz glave je emisija prava

Odlazi nam leto, vruća jesen stiže
izbori su sve bliže i bliže,
izbori se bliže, radnici ne rade
na sve strane nikle barikade

Beograd je jedno, Srbija je drugo
svi se slažu veliko smo čudo,
veliko smo čudo, niko ne razume
kako dalje niko ne zna, kume.

Vlada kaže jedno, sindikati drugo
Al tajkuni plivaju već dugo,
plivaju i jašu, zdravi su živi,
niko nema muda da se usprotivi:

da se usprotivi i krizu prekine,
da nam svima opet sunce sine,
da nam sunce sine, osmeh da se vrati
da vidimo kolko stvarno ima sati

Bolesni smo rode, dijagnoza kaže
u to nema sumnje, većina se slaže,
Većina se slaže pije bensendine
svi čekamo da nam sunce sine.

Najgore je prošlo,grdje tek nam stiže
kosa nam se na glavama diže,
diže nam se kosa i odmah opada
vaistinu zemlja se raspada.

Trinaesta sezona počinje polako
čini mi se se neće biti lako.
Neće biti lako, to će tek da jave
al će sve da prodje sve je to iz glave

Poštovani slušaci moji
nemoj neko sada da se boji.
Sada de se boji i de je pun strave
ne brinite to je sve iz glave.

(sve prolazi kada je iz glave)