On line sa Dunjom

Dunja Manojlović je student prve godine novinarstva na Fakultetu političkih nauka. Imala je zadatak da uradi svoj prvi intervju sa (nekim) novinarom. I eto, pozvala, pitala, ja odgovarao…

Budući da je emisija „Iz glave“ ušla u petnaestu sezonu emitovanja, kako biste ocenili njen uspeh, i uticaj koji je imala na njene slušaoce?

Nije moje da ocenjujem uspeh emisije ili govorim o njenom uticaju…Ja sam, u svakom slučaju, zadovoljan činjenicom da sam „izgurao“ 15 sezona – nije mala stvar „u istoriji radija“.
No, emisija je, zaista, kako joj se „kaže“ u podnaslovu „radijsko delo sa predumišljajem“. U tom smislu ja sam na početku emitovanja, u zlatno doba dok je ovde još jahao gosn. Milošević, bio svestan slušanosti koja joj sleduje a samim tim i uspeha. Znao sam da takvu emisiju, tog naboja, intenziteta, te anti-senzibilnosti kako prema vlasti tako i opoziciji (u politici, kulturi, sportu, muzici… -  jer svuda imate ta dva pola) , dakle, emisiju koja ne prašta ni rodjenoj majci, niko u zemlji ne pravi. Pa čak ni, u to ali i ovo vreme, izvikane beogradske radio stanice.
Kako sam vrlo rano preležao „novinarske dečije boginje“,  saradjujući sa najboljim i najčitanijim novinama i magazinima bivše SFRJ, te tako postao svestan svoje nesvesti tj. vrednosti,  „uspeh“ (ako ga tako možemo nazvati)  me nije našao zatečenim. Samo je potvrdio da je koncept bio dobar.
Ako govorimo o uticaju na slušaoce,  on je neodvojiv od uticaja koji je uopšte na javno mnjenje u Kragujevcu i okolini imala „Druga boja Radio Kragujevca“  iliti drugi program ovog radija, koji sam i uredjivao, što zajedno sa Nenadom Jankoviće, što samostalno, nekih šest ili sedam godina. U dve reči „otvaranje očiju“ ili još bolje rečeno „otvaranje usta“.  Tako je bilo u „ono“  vreme ali tako je (barem se trudim da bude) i danas.
Dozvolićete mi da pomenem još jedan uticaj koji je emisija imala, a ima i danas, a on se odnosi na mladu generaciju radio novinara iliti voditelja. Ne shvatajući da je „Iz glave“ u stvari „prevrnuti radio“, na momente čak i parodija radio programa, čitava generacija „spikera“ (koji su slušali kao klinci moju emisiju) shvatila je radio kao nešto „ gde kad se upali crveno svetlo ja ću da pričam do besvesti a posle ću da pustim neku muziku koju volim“.  Zato danas na radio stanicama imate gomilu neobrazovanih i needukovanih „voditelja“, „šoumena“, koji satima čitaju horoskope, vremensku prognozu,  štopuju vreme, a s vremena na vreme ispričaju i nešto o svojoj komšinici…  bezbolnu i bezbojnu varijantu emisije „Iz glave“, koja nikoga ne dotiče ni do korena kose. Radio program je nešto mnogo ozbiljnije ali, na moju veliku žalost, ne primećujem da je to neko od onih koji kreiraju radio program na ostalim radio stanicama primetio. To je poguban uticaj koji je ova emisija imala ali to je van moje kontrole. Za jednu radio stanicu, za jedan radio program, dva do tri sata programa „iz glave“ je i jednom na dan mnogo. Ovako, kako koji radio uključiš čuješ „klonove“. I ono što je meni najčudnije: ja sa svojih 50 godina ne osećam da mi neko od „novih“  duva za vrat…Ja da imam 20 – 25 godina pregazio bih emisiju „Iz glave“ kao plitak potok. Kad ono medjutim, eto već 15 sezona…

U čemu pronalazite inspiraciju za temu emisije? Da li je uglavnom diktiraju aktuelni i dnevni događaji,ili imate neke druge kriterijume?

Zemlja Srbija je neiscrpna in spiracija – ako je volite zaista! Ako volite njene ljude! Gde god da se okreneš, gde god da pogledaš, šta god da čuješ , pročitaš, sve je to „inspiracija“.  Društvo nikada nije savršeno, niti će biti, pa ako želite da ukažete da „nepravilnosti“, ako želite da saopštite svoje mišljenje, ako želite da sa „našalite“ ili, ozbiljnije rečeno, ako želite da se iscerite istini u oči, Srbija je najveća inspiracija na svetu, ne brinite, za vas uvek ima posla. Nikad nisam birao teme, dogadjaje, oni su birali mene. Ja sam samo želeo (i dan danas želim) da vodim neku „top listu“, da najavljujem „mesto broooooj jedaaaan ove nedelje“, ali nije mi se dalo. Povuklo me na drugu stranu. Ili kako se kaže u jednoj od primenjenih pesama „iz glave“ – „Ja sam vojnog lica sin/ svi u ploču ja u klin!“

Da li se pripremate za emisiju, ili je tok emisije spontan?

Ne pripremam se za emisiju, moj dan – sve što radim, javno ili privatno, sve je to na neki način priprema za emisiju. Naravno, u slučaju kada imam goste, kada radim razgovore, pripremim se vrlo ozbiljno, jer je intrevju vrlo teško raditi – pogotovu na radiju gde vas vreme „jede“ ( a sagovornik je, recimo, opušten, kao da smrt nije ništa).  Što se samog „talk show“ programa tiče, dakle, delova emisije koji su „pričanje iz glave“ može se govoriti o spontanosti. Naime u većini slučajeva mi se dešava da prilikom ulaska u studio na umu imam jedno a da „kad se upali lampica“  počnem da pričam nešto sasvim treće. Vremenom sam, naime, izgubio „kontrolu“ nad emisijom. Onakvu kontrolu kakvu imaju urednici, recimo. Ona je, postepeno, da ja to nisam osetio, postala samostalno biće, koje kontroliše mene… što baš i nije za pohvalu, ali opet, daje rezultate. Na kraju krajeva, moja je emisija pa je puštam. Mlada! Ima tek 15 nepunih godina.

Po Vašem mišljenju, da li je problem cenzure u našoj zemlji veliki, i da li ste nekada imali problema sa tim?

Problem cenzure postoji oduvek! Nije važno da li je na vlasti, kralj, Tito, Milošević, Koštunica, Tadić…ili još gore neki lokalni političar. Cenzura ide ruku pod ruku sa „vlastodršcima“. I ona nije problem vlasti. Svaka vlast, svaki vladar,  svaki predsednik opštine, voli cenzuru…To mu je u opisu radnog mesta – mada ovi moderni, savremeni, demokratski „vlastodršci“ to neće nikad priznati. Cenzura je problem novinarstva, bolje rečeno svakog novinara  – imaš onoliko slobode koliko se izboriš, koliko smeš, koliko možeš, koliko si spreman da podneseš.
Sve ima svoju cenu. Sloboda govora, sloboda pisanja je najskuplja. Na žalost, većina novinara ne želi da plaća tu cenu. Većina novinara radi svoj posao kao da radi neki drugi, činovnički, neki posao u banci, na šalteru, kao portiti, konobari, taksisti…bilo koji posao. Novinarstvo tj. posao novinara je „posvećena“ delatnost.  Ili jesi ili nisi. Kod nas je neka „bevanda“ – ni vino ni voda. Malo izuzetaka samo potvrdjuje pravilo. Većina novinara su „glasnici“, „prenosnici“ tudjih stavova, ideja, uglavnom političkih, poslovnih, kulturnih ili sportskih „uskih krugova moći“. S jedne strane, oni se osećaju važnim jer sebe doživljavaju kao deo tog „kruga“ i kao „važan faktor“ u kreiranju stavova „pučanstva“ a, s druge strane, u ćošku za kafanskim stolom, ili u pred ogledalom ujutru, vrlo dobro znaju koliko su bezvredni i koliko njihov posao nema veze sa novinarstvom.
Danas se ne ide „do komiteta po mišljenje“, ali nije loše popričati sa nekim PR-om vladajuće ili opozicione stranke, nije loše uzeti neku „poverljivu dokumentaciji“ ali bez otkrivanja „brate ko ti je dao“, sasvim je „cool“ biti sa Predsednikom „na u(ti)sak“, i uopšte nije loše „biti u toku“. Nikad ne znaš odakle će i kako da dune.
Prošao sam sve faze „borbe protiv cenzure“. Još dok sam radio u „omladinskoj štampi“, zvali su me (nas sve koji smo radili) po raznim komitetima na razgovore. Kad su nestali komiteti, kad su došli „naši“ i „njihovi“, zvali su me i jedni i drugi, kad sam pisao za one „ s one strane Drine“, zvali su me – čak sam i upoznao  čoveka koji je svake nedelje u DB-u imao zadatak da čita moje tekstove. Pretili su mi, napadali fizički, telefonom objašnjavali kako izgledaju kolica u kojima se vozi moja beba, nestajala mi (nam) je struja…svašta sam prošao. Ali, kad nisam imao gde da pišem, pa čak ni za tzv.“nezevisne“, pravio sam svoje novine, svoj fanzin, kad su me izbacili sa radija radio sam u kafiću. Ono što me je spaslo to je činjenica da nisu ništa mogli da mi uzmu. Bilo mi je svejedno, i danas je tako, da li će me neko cenzurisati ili neće, uvek sam nalazio i nalazim načina da kažem ili napišem šta mislim. A danas, kad „svako ko drži do sebe“  ima svoj blog, profil, status, šta li već i kako se zove, cenzuri se loše piše.  Jer odavo ne važi pravilo za medije „sve što niste znali imate gde da pročitate/čujete/vidite“. Slogan dobrog medija danas je „Sve što ste znali ali niste imali gde da čujete/vidite/pročitate“.
U tom smislu slogan 15 sezone emisije „Iz glave“ je – Sve što ste želeli da kažete a niste imali gde da čujete!

Da li podležete autocenzuri?

Sa davadestipet bih rekao – ne. Sa četrdeset – ja, nikad! Sa pedeset mogu da kažem – ne znam!
Da li bih se opet slikao „ko od majke rodjen“ za duplericu novina – pitao bih ćerke. Roditelje nisam (tada) pitao.
Da li imas nešto što nisam pomenuo u emisiji – ima. A nešto što nisam napisao pre dvadeset godina – nema!
Da li je „ono“  što nisam pomenuo važno – meni nije. Da li je važno za javnost – ne, to u svakom slučaju ne bih propustio da kažem.
Možda sam s godinama samo malo više naučio da poštujem tudju privatnost, do one linije dok ona nije važna svima nama. Možda sam s godinama postao oprezniji, pažljiviji, ali takvi su najgori. Nikad ne znaš šta ti spremaju. Nikad ne znaš kad će šta da kažu.
Autocenzura ne postoji – postoji granica dobrog ukusa, granica pristojnosti, granica privatnosti. Što si stariji to si gori, to si bezobzirniji, bezosećajniji – jer znaš! Poznaješ mehanizam.
Nikad nisam shvatio to, nikad nisam video tu liniju. Možda je u tome moj problem. Možda me se deca stide!? Ko će ga znati.
Imao bih još o ovome ali mislim da nije ni vreme ni mesto! Ovde mora doć’ (samo)cenzura!!!

Kako biste uporedili iskustvo rada na radiju sa Vašim nekadašnjim angažovanjem u štampi?

Ja sam na radiju kao riba u vodi. Mogu da radim ceo dan i noć, od non do stop. Treba mi pauza za uobičajene higijenske aktivnosti, kafu, hranu i malo sna. Ja lako radim svoj posao jer volim to što radim. To je poklon – da možeš da radiš ono što voliš i od toga (kako-tako) živiš. Uz to, kompletno kontrolišem proces proizvodnje programa.  U tome vidim sličnosti sa svojom fazom „papirnig novinarstva“. Jer, i tada sam kontrolisao proces proizvodnje od pisanja preko preloma do štampe…naravno u novinama u kojima sam fizički mogao. Tamo gde nisam – vodio sam ljute bitke za svaki red, svaki naslov, podnaslov, svaku fotografiju.
Rad za novine je „crnački“ posao, novinarstvo je „rudarski“ posao, ako hoćeš da ga radiš kako treba. Neke reportaže koje sam pisao za zagrebački „Start“,  beogradski „Nedeljni telegraf“, splitsku „Omladinsku Iskru“, su zaista nešto čime mogu da se pohvalim. Neke kolumne koje sam pisao s pravom imaju moje ime i prezime i fotografiju na vrhu strane. To su mukotrpno  -  slatko odradjeni poslovi. U znoju lica svoga! Sa osmehom na usnama. I takav posao, takav tempo umalo mi nije došao glave. Ko je jednom imao rok za predaju teksta zna o čemu pričam. „Dead line“ je to i bukvalno u nekim slučajevima.
U tom smislu radio je čista ’ladovina. Kad ne znaš šta ćeš udri muziku. To je ionako slušanije od priče.
Divim se ljudima koji pišu, novinarima – reporterima. To je bogom dano breme – teret koji ne može svako da nosi. Zato i imamo tako malo dobrih novinara.

Koliko je novinarstvo lokalnih medija ozbiljno, i da li je rad tih medija pod uticajem različitih interesnih grupa, ili bilo kojih političkih organizacija?

Svaki rad može da bude ozbiljan. Ako svoj posao radiš pošteno i sa punim kapacitetom. Za mene nema velikih i „lokalnih“ medija. Ima lokal – voz za lapovo svaki dan. Postoje dobri i loši mediji. Dobri i loši novinari. Rad u tzv. „lokalnim“ medijima je u neku ruku mnogo teži nego u „velikim“, nacionalnim medijima.
Radite u sredini u kojoj živite, izveštavate o ljudima koje poznajete, neki put su to i vaše komšije, deca vam se poznaju, znate im roditelje…Težina izrečenog je veća u odnosu na nacionalni nivo.
No, to nije opravdanje za loš rad ovih medija. Lokalni mediji su prepuni partijski postavljenih kadrova, („vidi ovo naše dete mnogo voli da piše, mnogo voli televiziju, nek’ radi nešto kod vas“), nalaze se u očajnoj finansijskoj situaciji, na tržištu marketinga ne mogu da dodju do svog dela kolača od „velikih“ kuća, pa izlaz nalaze u neprestanom „traženju“ para od tzv. osnivača iliti lokalne vlasti. A ko ti daje pare taj te i kontroliše. Ne postoji nijedan urednik ili direktor  lokalnog medija, mislim pre svega na televiziju, a da nije postavljen po nalogu, u toj sredini, vladajuće političke garniture, ili po dogovoru (raspodeli kvota) vladajućih garnitura. Mislim da je ovo drugo zbog rezultata izbora i same strukture vlasti preovladjujuće.
U takoj situaciji, kada su bez para, kada zavise od „osnivača“ naravno da su lokalni mediji pod uticajem vlasti. Sve i da hoće da budu nezavisni, čak i finansijski – jer dovoljno je okrenuti se lokalnom tržištu i pametnim nastupom pokupiti novac od reklama – oni to ne rade jer je to teži put. Na kraju krajeva, čim bi okrenuli ledja osnivaču neko drugi bi bio urednik ili direktor.
Ako im je za utehu nije to slučaj samo na lokalnom nivou. Mislite da direktor RTS-a, B 92, Prve, Pinka, ili bilo og drugog „nacionalnog“ madija nije u svakodnevnom kontaktu sa predstavnicima vlasti. Mislite li da oni koji pišu „protiv vlasti“ nisu u svakodnevnom kontaktu sa svojim finansijskim izvorima…
Ne postoji nezavisno novinarstvo niti će ga ikad biti. Svi od nekog zavise. Svi su pod nečijim uticajem. Čak i oni koji sebe ponosno nazivaju „nezavisnim“ medijima. To su priče za malu decu. To je tužna i tragična slika novinarstva u Srbiji ali i u čitavom svetu. Da li će neka moćna svetska tv stanica napraviti prilog u kome će govoriti loše o svom „velikom“ klijentu. Ako je sponzor zaštićen zašto ne bi bila zaštićena vlast ili opozicija. Zašto ne bi bio zaštićen onaj koji daje novac.
Zbog objektivnog i pravovremenog informisanja? Zbog istine? Istina je negde drugde. Na ulici, recimo. U svačijem džepu, recimo. Recimo glasno i ponosno  -  mediji su nam ovisni. Treba ih lečiti.