Posle lajanja nema kajanja

Ovaj svet je, brate, pun nerazumevanja. Pogotovu Srbija, ako smo uopšte deo sveta. Ima dana kad izgleda da niko nikog ne razume. Stara izreka “govori srpski da te ceo svet razume”, pre će da važi tamo, negde daleko, nego ovde, u Srbiji. Priznaćete – deca vas ništa ne razumeju. Ponekad se pitate šta ona uopšte čuju kad vi pričate! Džaba derete grlo. Ili, komšiluk – uzalud lupate o zid (pa i glavom) – komšija ne stišava.
One druge, šire društvene odnose, odnose izmedju, recimo vlasti i naroda, da ne pominjem.

Jer, da ima razumevanja ne bi bilo ovo što jeste: sedenje po beogradskom asfaltu na plus 45, zauzimanja (ne)pošteno privatizovanih firmi, izležavanje po šinama, autoputevima, gladovanja, odsecanja delova tela…Valjda razumete.

Na svu sreću ima još ljudi na svetu koji pokušavaju da stvari promene, da poboljšaju odnose, koji rade na boljem razumevanju. Evo recimo, japanski naučnici su konstruisali uredjaj koji pseći jezik, u nas poznatiji kao lajanje, prevodi na japanski. Vrlo prosta mašinica: jedan mikrofon koji se pričvrsti o vrat čovekovog najboljeg prijatelja i i analizator zvuka koji lajanje prevodi u reči.

Kako mašinica fercera? Kad recimo kuca zalaje i prolaje, mikrofon beleži zvuk i šalje ga u spravu, analizator, rekoh vam već, koji vlasnik drži u ruci, na stolu, klaviru, stalaži, ili ako živi na selu, okačen o tarabu, a pomenuti, okačeni, analizator prevodi šta džukac – ljubimac ima da kaže.

E, sad, čitava ova skalemerija je nova, još nije usavršena, iako košta 129 funti, što vam je u našim parama, blizu 150 evra, pa za sada obradjuje samo šest emocija, izmedju ostalog tugu, radost, stres ili fraze poput “igraj se sa mnom”.

Ali ako se vratimo na početak, ako se okrenemo našim mukama, možemo samo da uskliknemo s ljubavlju da je napred navedenim mukama došao kraj. Jer, ako negde ima, zajedno na gomilu, tuge, radosti i stresa, ako se negde laje onda se laje u Srbiji. A ko najviše laje? Pa, naravno, baš oni što sede po beogradskom asfaltu na plus 45, zauzimaju (ne)pošteno privatizovane firme, izležavaju se po šinama, autoputevima, uz to i gladuju ili odsecaju (za sada) sopstvene delove tela. Pri čemu ih niko iz vlasti ne razume.

Šta traže ovi ljudi. Zašto viču? Šta viču ono? Gde su ovo krenuli? Je l’ ima neko ispred, dole na vratima, da ne upadnu ovde? Toliko pitanja bez odgovora u krugovima vlasti samo zbog prostog nerazumevanja ili kako to vole da kažu “nepostojanja dijaloga”.

Baš zbog toga, zbog nužnosti “uspostavljanja dijaloga”, zbog boljeg razumevanja, uspostavljanja istinskih i iskrenih društvenih odnosa izmedju pripadnika viših i nižih slojeva, radi opstanka vlasti, na kraju krajeva, odnosno na prvom mestu, treba naručiti od Japanaca nekoliko miliona komada ovog najnovijeg tehnološkog čuda.

Vlada Srbije mora da pronadje neki štek para i kaže japanskim naučnicima, jasno i glasno:”Drugovi naučnici mi imamo problem. Ništa ne razumemo šta nam narod priča. Imamo proteste svaki dan, ne stižemo sve da pokrijemo, Rasim ne može čovek na dve strane odjenom, pomagajte braćo, naučnici, šta košta nek košta. Dajte to čudo tehnike da najzad shvatimo šta ovi ljudi po Srbiji laju.” Japanci, ko Japanci, 129 funti po 129 funti, meka su srca, izašli bi nam u susret. Posle bi sve išlo kao podmazano. Kao na nekom tenderu! Lako!

Vlada Srbije stupa u kontakte sa svim relevantnim sindikalnim organizacijama, pokreće projekat “(U)razumimo Srbiju” i svima poklanja potreban broj uredjaja. I dalje, svaki grad, svaka Opština, MZ, Skupština stanara, svaki gradjanin moći će da dobije “Prevodioca”, nazovimo tako na kraju ovo čudo iz Japana, na korišćenje. I ključni problem Srbije, problem opšeg nerazumevanja, biće rešen zauvek.

Prvi naredni protest u Beogradu: nezadovoljni radnici na ulici, ispred Vlade, traže isplatu zaostalih zarada, uplatu penzijskog i zdravstvenog osiguranja, traže šta hoće a, gle čuda, vlast ih razume. Nikad neće više biti kao što je bilo: radnici dodju u Beograd i traže povezivanje radnog staža a Ivica sa maricom izadje i počne da ih (po)vezuje. I to samo što ne razume kakvo to vezivanje pominju. “Vezuj,onda, za svaki slučaj!”

Nikada više neće biti nesporazuma u Srbiji: deca će razumeti šta im roditelji govore, komšija će malo da utiša Cecu, kad zalajete preko terase.
Nikada više neće biti sedenja po beogradskom asfaltu na plus 45, zauzimanja (ne)pošteno privatizovanih firmi, izležavanja po šinama, autoputevima, gladovanja, odsecanja delova tela…

Dodje ti prosto da zakukaš od muke!
Kad već više neće biti lajanja!